DANKE PUTIN – Niti je Rusija „srpska“ država, niti je Putin „Srbin“, kao što se, uostalom, kao „Srbin“, uprkos sloganu, nije pokazao ni Trump
Već smo to gledali, istina, uglavnom ne kod nas nego u susedstvu. Podsetimo se: u januaru 1992, Sanja Trumbić otpevala je pesmu „Danke Deutschland“. Tako su se tadašnji hrvatski čelnici odužili Nemačkoj što je priznala nezavisnu Hrvatsku, uprkos odluci Evropske zajednice da se to ne čini. Zahvalnosti tu nije bio kraj. Godine 1994. u Selcima na Braču tamošnje vlasti podigle su i spomenik Hans-Deitrichu Genscheru, ondašnjem nemačkom ministru spoljnih poslova, pošto su ga videli kao ključnu osobu u oblikovanju politike priznavanja Hrvatske.
Piše: Dejan Ilić
Klicalo se stranim političarima i drugde u komšiluku. Recimo, na Kosovu. I to klicanje završilo se podizanjem spomenika: zabavno je što je taj spomenik Billu Clintonu 2009. godine u Prištini otkrila upravo osoba sa postamenta – dakle, Clinton lično. Kao Genscheru u Hrvatskoj, Clintonu se na Kosovu zahvaljivalo opet zbog politike priznavanja: da nije bilo Clintona, kao da veruje većina žitelja Kosova ili barem to tako hoće da pokažu njihovi politički predstavnici, možda ne bi bilo ništa ni od kosovske nezavisnosti.
Gledali smo nedavno nešto slično i kod nas. Odmah po pobedi Donalda Trumpa na izborima iz 2016. za predsednika Sjedinjenih Država, u Beogradu su postavljeni bilbordi-čestitke sa zanimljivim sloganom: „Trampe, Srbine!“ Ali, samo par godina kasnije, postalo je jasno da neće biti ništa od domaćeg spomenika Trumpu. S Vladimirom Putinom, pak, stvari stoje drugačije.
Ovih dana Vučićev režim s jakom podrškom ovdašnjih rodoljubivih snaga rešio je da po svaku cenu od ruskog predsednika napravi svojevrsnu domaću verziju Genschera ili Clintona, kad to već nije moglo da se uradi od Trumpa. Veliki narodni sabor ispred isto tako velike crkve na Vračaru trebalo bi videti kao neku vrstu predujma za spomenik: Putinu će biti poslata poruka – i to krajnje zvanična, jer se u organizovanje skupa javno uključila i stranka na vlasti, sa svim raspoloživim državnim, a ne stranačkim resursima – da će mu srpski narod biti večno zahvalan za… zaista, za šta?
Vratimo se na početak – hrvatski čelnici tražili su početkom devedesetih priznavanje, dobili su ga, pa su se onda i zahvalili; albanski čelnici sa Kosova, isto tako: prvo priznavanje pa obožavanje i spomenici. Šta, pak, od Putina traže čelnici Srbije? I u kom vidu Putin to može da im da? Za šta je predujam (sa spomenikom u najavi) skup na Vračaru?
Od Putina takozvani Srbi, te sama Srbija, još nisu dobili ništa. (Što je, da se odmah razumemo, dobra vest, pa ako za to ništa treba i da se Putinu zahvalimo, neka tako bude.) Što se tiče očekivanja, Vučić je u toj meri nemušt kada govori o budućnosti da niko živi ovde, a verovatno ni napolju, ne zna šta da očekuje od njega. (Izuzev, naravno, što nas je iskustvo naučilo da očekujemo samo najgore.) Kada se podvuče crta – duplo golo. I za to će se okupiti ljudi 17. januara da pozdrave Putina i iskažu mu (slepu) ljubav.
Dobro, mogu to biti i iracionalne stvari. Ne moraju za dopadanje i ljubav postojati konkretni razlozi. Ali, bez tih konkretnih razloga – kako kao patriotsko razumeti klicanje predsedniku jedne strane države? Patriotizam ili (u svojoj etničkoj varijanti) rodoljublje trebalo bi da bude privrženost sopstvenoj državi ili (opet u etničkoj varijanti) sopstvenom rodu. Niti je Rusija „srpska“ država, niti je Putin „Srbin“. (Kao što se, uostalom, kao „Srbin“, uprkos sloganu, nije pokazao ni Trump.) Bez svih tih elemenata, okupljanje na Vračaru svodi se na obično udvorištvo sili i moći. Nema tu ni traga od patriotizma, a ni od rodoljublja.
Izvor: Peščanik