U srpskim bolnicama shvatite svu bedu i sav jad svog života, a ubistvo vaše nade i samopoštvanja izvršiće kontakt sa nervoznim lekarima i medicinskim osobljem
Dogodi se, pa čoveka udare i ošamute neki iznenadni događaji za koje se, duboko u sebi, nadao da mogu da spopadnu samo nekog drugog, pa mu poremete životne planove a ravnotežu, koju je u ovo uzburkano vreme sa mnogo umešnosti uspeo da postigne, pretvore u izneverena očekivanja i uzaludan bunt. Zateknu ga, mentalno i psihički nepripremljenog, pa prodrmaju emocije, obuzme strah a misli najpre zaneme pa se uzburkaju i pretvre u očaj i bezbroj pitanja “ zašto baš meni” i “šta i kako dalje” i “ima li to dalje i šta podrazumeva”?
Piše: Gordana Sekulić
Mada ste, u mladosti, nebrojeno puta čuli da je ‘zdravlje najveće bogatstvo’ i da kad ste zdravi sve može da se postigne, smeškali ste se uvereni da je novac osiguranje za uspeh i sreću i vrcavo babama i tetkama odgovarali ‘ma golo zdravlje čista bolest’.
A kad se dogodi, jedino što shvatate je da vam ništa nije jasno, zbunjeni ste i pogubljeni pred navalom problema koje izaziva bol, lečenje i mogućnost gubitka bitke za život. Pa počinjete da žalite što ste se tako malo smejali i igrali i što ste sve shvatali suviše ozbiljno, što ste sve radili temeljno i posvećeno, što ste zanemarivali sitnice koje obogaćuju život, što ste živeli ozbiljno i odgovorno pa se niste zajebavali ni kad spavate, te ogorčeno shvatite da vas je i bolest snašla po tom principu temeljnosti, i to u momentu kad levitirate od zbunjenosti do ludila zbog novonastale situacije i kad ne znate kako da se postavite prema sebi, prema patnji koja vam ne pripada i koju smatrate tamo nečim izvan vas, i prema dosadnom sažaljenju dugih, pa zbunjeni glumite ravnodušnost i hrabrost a imate potrebu da se otkačite, pobegnete negde tamo daleko, odjebete sve i poludite onako temeljno, do daske.
I promiču vam kroz glavu sve pogrešne odluke, svi loši izbori, sva ograničenja koje ste stavili pred sebe ili distance kojima ste se ogradili od drugih, sve neproživljene situacije, neizgovorene reči, neposećena mesta, neprimljeni poljupci i neuzvraćene ljubavi ali i uvrede, pa se čak i ljutnete. I shvatite da više ništa nema isti smisao, pa se neprijateljski okomite na vlastito telo ljuti što vas izdaje a ubeđeni da ste ga pažljivo negovali i voleli dok vam ono kurvanjski uzvraća, pa se osećate kao kužni i sklanjate od ljudi u svoj mali svet internet pretraga i tuđih iskustava, pa se konfrontirate sa bliskima koji se pred vama ponašaju kao da je sve uobičajeno a onda ih čujete kako plaču u tišini noći, pa vas nerviraju zato što u njihovim očima vidite i sažaljenje prema vama ali i samosažaljenje jer su vezani za vas (ajh, jadni mi šta nas snađe) i, ne shvatajući jedni druge, ulazite u nervozne konflikte i uzajamne optužbe.
Malo je ljudi koji su sposobni iskreno da se žrtvuju za druge, malo je i onih koji imaju hrabrosti i snage da se suprotstave svom strahu od boli i kraja, malo je onih koji u tom teškom momentu počnu da se inadžijski kreću u bitku sa nečim što je izvan njihovih saznanja ali uvereni u svoju snagu, malo je onih koji zadrže dostojanstvo u trenucima kad bol diktira reakcije.
I ako ste čak i uspeli teškom mukom i velikim samosavlađivanjem da zadržite hrabrost i dostojanstvo, konačno ubistvo vaše nade i samopoštvanja izvršiće kontakt sa nedostižnim, tajanstvenim i nervoznim lekarima i naročito onim nižim medicinskim osobljem za koga se uvek pitate ko ih je vaspitao da su tako neučtivi, agresivni i nezainteresovani. Ako imate dovoljno novca da platite preglede kod privatnika ili u inostranstvu, obavićete sve potrebne analize na vreme i krenuti na lečenje koje košta kao dobra kuća ali ako nemate pa čekate mesecima na preglede samo da vam dijagnostikuju bolest pa da dobijete mesto u bolnici, pa ostajete u prljavštini i bedi domaćih bolnica prepušteni na milost i nemilost premorenom, malobrojnom, loše plaćenom i nezainteresovanom medicinskom osoblju, bolest postaje nešto što podnosite lakše nego nepravdu koja vas okružuje.
Živimo u vreme poremećenih odnosa, obesmišljavanja ljudskih vrednosti i društvenih prioriteta kao što je pravo na pravovremeno i savesno lečenje, poštovanje ljudskog života i uvažavanje čoveka. I to se najviše primeti u onim trenucima kad je čovek najslabiji, kad se oseća nemoćan i pred kandžama bolesti okreće lice i pruža ruke očekujući pomoć i slamku spasa od drugih, pa sa ogromnim poverenjem posmatra bele mantile i svoju okolinu. Ali dok se telo bori sa boli koja razara, dok vas muče glađu i žeđu, dok vas lome arogantnim i bezobraznom nezainteresovanošću i nedostatkom osnovnog vaspitanja, dok vas tretiraju kao stvar na kojoj će testirati nove lekove jer joj je kraj ionako izvestan vi gubite samopouzdanje, sami prepušteni sebi kroz patnju i očaj i poniženje. I dok su svi oko vas besni i bezobrazni vi ćutite da ne bi uznemirili neku nevaspitanu spodobu koja je završila medicinsku školu, pazite da sa otvorenom ranom ne dođete u kontakt sa prljavštinom koja vas okružuje i sanjate svoju kuću i svoj krevet i samo mislite – da mi je da izađem iz ovog pakla da umrem u svom krevetu i svojoj kući.
I tu u srpskim bolnicama shvatite svu bedu i sav jad svog života. Tu u tom leglu bakterija i krvi i plača, shvatite koliko su ljudi prepušteni sami sebi u momentu kad su najkrhkiji. I utroba se cepa i, dok svakim danom sve više kopnite, imate želju da šamarate i bijete sve oko sebe svesni da to ne bi pomoglo a još manje bi uspelo da zaštiti i vas i ljude koji su u sličnom položaju, u momentu kada to nisu sposobni sami.
I pitate se, zašto smo postali nehumani, neuviđavni, neosetljivi na tuđe potrebe, tuđu bol i vapaj za pomoć. Gde smo toliko izgubili samopoštovanje, unizili svest o sebi kao humanom i empatičnom i društvenom biću pa postali besni kerovi što reže jedni na druge, neosetljivi na tuđu patnju i nevolju? Zašto smo tako lako prihvatili zlo, agresiju i nevaspitanje koji nam se svakodnevno prezentuju kao prihvatljiv način ponašanja?
Činjenica je da smo mi duboko bolesno društvo, veoma popustljivo prema svojim slabostima i agresivnim nagonima i ako ne promenimo naše stavove kroz povratak veri i ljubavi i poštovanju drugih, nećemo uspeti preći na neke veće poduhvate koji su neophodni za opstanak.
U srpskim bolnicama shvatite svu bedu i sav jad svog života, a ubistvo vaše nade i samopoštvanja izvršiće kontakt sa nervoznim lekarima i medicinskim osobljem
Gordana Sekulić