Razgovaraju dva penzionera Živorad i Milorad:
– Jesi li gledao sinoć onog vojnog analitičara kako pametno priča? Sve je tačno što je rekao. Svetski moćnici se udružili protiv nas – kaže Živorad.
Milorad samo potvrdno klimnu glavom.
– A u novinama sam pročitao kako onaj ugursuz od političara nam preti ako ne potpišemo, ima da nas nema. Nije pošteno al sila Boga ne moli – opet će Živorad.
Milorad potvrdi da je i on čitao isti članak u novinama.
– Ej a na internetu priča jedan jako pametan psiholog kako da se sačuvamo od stresa. Ma sve što je rekao u pravu je – hvali ga Živorad.
Milorad ćuti, slaže se.
– Jesi li čuo za novi lek? Doktor, mlad a pametan ga preporučuje. Nema šta ne leči. Čim dobijem penziju ima da ga kupim – veselo će Živorad. – A i pomaže za one stvari u našim godinama hahaha…
Milorad se ne smeje. Nije mu smešno. Sagnuo glavu i ćuti.
– A što je bio veliki prijem u nekakvoj palati. Sastali se svi svetski moćnici… Bojim se, biće belaja – zaključuje Živorad.
– Vidim da ideš iz prodavnice. Šta si to kupio? – pita Milorad.
– Pola hleba, paštetu i mleko. Ma dala mi ova prodavačica i neke kosti da baba pravi supu. Rezance ona sama razvlači – odgovora Živorad. – A što ti to mene pitaš?
– Onako. Nego hoćeš li u banju ove godine?
– Jesi li lud. Otkud mi pare. Cela moja penzija nije dovoljna za babu i mene da odemo na nedelju dana – smeje se Živorad.
– Jel ti još uvek voziš onog svog crvenog fiću?
– Ih, to je bio auto, Danas se takvi ne prave. Al morao sam da ga prodam za neku siću. Da kupim drva za zimu.
– A ti to imaš novi kaput? Kad si ga kupio? – pita Milorad.
– Jel ti to mene zafrkavaš – ljutnu se Živorad. – Pa taj kaput imam već deset, ma više od deset godina.
– Kupio si kosti u prodavnici, ne ideš u banju, nosiš kaput star 10 godina prodao si fiću da bi kupio ogrev a slepo veruješ nekim debelim salonskim buzdovanima koji slatko i mudro bistre politiku. Sve znaju, zar ne. U sve se razumeju. O svemu odlučuju oni… Samo oni. Nas ništa ne pitaju.
Živorad ućuta, sad on sagnu glavu.
– Umesto što si slušao njihovo blejanje, da li si pogledao kako su obučeni, kako su doterani, u kojim kućama žive, koja kola voze? Da li oni brinu za ogrev, da li idu u banje, na more, gde i šta ručaju? Naravno, nisi! Drugi put na to obrati pažnju a ne na ono što pričaju, pa se onda zapitaj u kojem oni svetu žive a u kom mi živimo! Nije briga njih za nas pa zašto bi onda nas bila briga za bilo šta što takvi kažu. Mi i oni smo dva različita sveta. Od nijednog njihovog saveta i velike pameti nećeš kupiti ni meso bez kostiju, ni otići u banju, ni kupiti novi kaput, ni platiti ogrev za zimu – mirno reče Milorad, okrenu se i ode.
Živorad je ostao sam na ulici, da izvinite na izrazu – ko posran. Tako se i osećao. Od tog dana prestao je da kupuju novine, prodao je svoj televizor i kompjuter. Uštedeo je da on i njegova žena najzad odu u banju…
Vratio se srećan, nasmejan… Prvi dan po povratku iz banje otišao je i učlanio se u biblioteku. Od srednje škole nije prešao taj prag… Danas ponovo čita i živi sasvim drugi život.
Sada kad se sretne sa Miloradom, pričaju samo o knjigama i svojoj mladosti. Na salonske savetodavce ni ne obraća pažnju. A kad neko u njihovom prisustvu počne da bistri politiku, samo se ćutke pogledaju, blago nasmeše, ustanu i odu u šetnju. U prirodu. Tamo gde ptice samo crvrkuću a ne lažu kao ljudi…
Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE