Karađorđe je svojevremeno bio sasvim jasan: “Koji bi se Srbin ufatio i osvedočio da tajno vodi špijunluk, taj da se kaštiguje, da mu se prebiju obe noge i obe ruke.” Kazne su se promenile, ali netrpeljivost prema špijunima nije.
Praznik srpskih lovaca na špijune je 12. novembar. Na taj dan pre 174 godine donet je prvi vojni zakon kojim je celovito uređena ova oblast, i od tada traje borba neprestana.
Po prirodi stvari, ona se vodi u tišini i daleko do radoznalih očiju. Tek ponekad, javnost se nađe u prilici da zaviri iza zavese koja skriva tajanstveni svet obmana i izdaja. Tako je i srpska Vojnobezbednosna agencija nedavno objavila knjigu o svom radu.
U monografiji “Vojna služba bezbednosti u Srbiji”, autora Svetka Kovača, direktora VBA, i Irene Popović Grigorov, dugogodišnje analitičarke u Agenciji, dat je istorijski put službe, od 19. veka i stvaranja novovekovne države, do danas.
Uporedo sa ovim, prvi put je javnosti dostupan ekskluzivni materijal posvećen tajnama i metodama bezbednosnog i kontraobaveštajnog rada.
Ne može se reći da je naša služba kontrašpijunaže napravljena po uzoru na jednu određenu službu u svetu, ali kroz istoriju se jesmo “naslanjali” na jednu zemlju više nego na druge. Tako su su u pojedinim periodima znatan uticaj imale službe bezbednosti Francuske, Velike Britanije, Rusije i SAD.
Istorija službe bezbednosti u Srbiji može se podeliti na osam perioda: Kneževina i Kraljevina Srbije, Kraljevina Jugoslavija, Odeljenje zaštite naroda (OZNA), Kontraobaveštajna služba (KOS), Organ bezbednosti JNA, Organ bezbednosti VJ, Vojna služba bezbednosti i Vojnobezbednosna agencija.
Na naše predstave o špijunima presudno su uticali holivudski filmovi. Čitalac ovog jedinstvenog vodiča u svet tajni zato će biti iznenađen kad shvati da je stvarnost još “filmskija” od filmova.
Tako se, recimo, ispostavlja da “tajna pisma” stvarno postoje. Pišu se “tajnim” mastilom, koje se priprema tako što se specijalna tableta rastvori u vodi, a zatim se na podlogu pripremljenu za pisanje nanosi tajni tekst. Kad se osuši, parom i presovanjem se papir “pegla”, a preko tajnog teksta ili sa suprotne strane ispisuje se tekst za maskiranje, pa se takva poruka može poslati i poštom, kao obično pismo.
Zanimljiv slučaj špijunaže otkiven je 1968. godine. Mladić na odsluženju roka u JNA ponudio je obaveštajnoj službi jedne strane zemlje saradnju.
U pismu upućenom ambasadi te zemlje u Beogradu, koje je potpisao kao “Usamljeni osvetnik”, ponudio tajne vojne podatke o starešinama, jedinicama i tehničkim karakteristikama naoružanja, u zamenu za novac. Ako su zainteresovani, pisao im je, neka daju mali oglas u “Borbi”: “Kupujem sva dela od Tolstoja”. Oglas se pojavio, ali je vojna bezbednost JNA uhapsila tog vojnika.
Lovci na špijune i kad pišu o svom radu, ne kažu sve, pa smo tako ostali uskraćeni za odgovor na pitanje: a kako su ga našli?
Isto važi i za slučaj majora VJ, koji je u zamenu za novi pasoš, preseljenje i posao koji su mu obećani, pristao na špijunski rad. Vrbovao ga je kolega, takođe oficir VJ, koji je već bio “prešao na drugu stranu”. Od novih poslodavaca major je dobio laptop, a onda formirao sopstvenu grupu u koju je još dvojicu kolega i suprugu. Ona je putovala u inostranstvo i predavala tajne vojne podatke do kojih je dolazio njen muž. U leto 1995. završili su misiju i krenuli zajedno u obećani “novi život”, ali su ih oficiri bezbednosti uhapsili na graničnom prelazu.
U knjizi, rekosmo, ne piše kako su otkriveni, ali je vrlo verovatno da su pre hapšenja dugo bili praćeni, što znači da su i podaci koji su im u tom periodu bili dostupni bili lažni.
Treći špijun poruke je ostavljao u šupljem drvetu u Košutnjaku i odatle podizao novac, četvrti je instrukcije dobijao radio-stanicom, a poruke su počinjale brojevima, pa ako je broj bio parni, bile su lažne, da zavaraju prisluškivače, a neparne su bile prave…
Svet špijuna komplikovan je, a obmane se u njemu umnožavaju. I niko nikom ne veruje. Jer svaki špijun ima svog lovca. Ovi u Srbiji zovu se VBA.