Sve češće u javnosti vidimo priče o devojkama u vezi sa 30 – 40 godina starijim muškarcima.
Sa jedne strane Ristovski, Lečić, Mima Karadžić, i da ne nabrajam, svi rođeni, kao u Balaševićevoj pesmi iz Titovog vremena – „U ime svih nas iz pedeset i neke…“
A sa druge, devojke, rođene mnogo posle.
Da li je u pitanju samo ljubav, ili i bekstvo od nečega?
Pre je nedostatak očinske figure, koju vide u njima, gde se dobija pažnja, sigurnost, koja je izostala,
sve do onog osećaja da „sa njim može sve“, tj. ono što im je u tom trenutku potrebno, što do tada nisu mogle.
Neretko takvi odnosi započinju iz trauma prethodnih veza – gde je nečija „zrelost“, ili njena mladost,
rešenje, a i lek onom drugom, stimulans.
Stariji se pored njih osećaju mlađe, po principu – još uvek smo u igri. –
Devojke, opet, dobiju ono nešto što njihovi vršnjaci nisu pružili,
a to je osećaj da znaju šta žele, bez one klasične mladalačke nesigurnosti,
kada se ne beži od života.
Zadovoljstvo nije tamo nekad, u budućnosti, kada se stvore uslovi, nego ovde i sada.
Ima tu i onoga gde on kaže – ako me biraju toliko mlađe, znači da vredim i dalje. –
I obrnuto – ako on bira mene, znači da nisam nebitna, kako me mnogi tretiraju. –
Uvek je i neka vrsta dokazivanja, gde se onim drugim popunjava vlastita praznina, a i nesigurnost,
Gde žena misli da je „iznad“ nekoga svojih godina i da joj priliči neko mnogo „zreliji“
a muškarac, opet, da bi se pored svojih vršnjakinja osećao staro i zaključano,
Dok, zapravo, beži od ravnopravnog odnosa, a mlađe je lakše impresionirati nečim što nemaju ili nisu imale.
Pored značajnog muškarca i same se osećaju značajno.
Ili pored bogatog, bogate,I obrnuto.
Gde je priča o ljubavi zapravo i interes, i glad za onim što se nema.
A i dokazivanje, kako drugima, tako i sebi.
Gde su jedno drugom trofej.
Iza tog glamura skriva se i povređenost, potištenost, ali i idealizacija i zahvalnost.
Kada su u pitanju veze umetnika, obično je i mentorski odnos,
gde je „stariji“ sve ono što bi „mlađa“ u nekom trenutku da postane.
Gde je on malo i vođa, guru, učitelj, ne samo saputnik i partner, a ona njemu više obožavateljka, nego žena.
Veza traje sve dotle dok devojka ne poželi da bude nezavisna, tačnije kada joj dosadi da je neko oblikuje.
Kada bi i sama da igra glavnu ulogu, a ne večito sporednu.
Muškarac tada dobije ono od čega je bežao u braku –
konflikt, umesto mir i divljenje.
U nekom trenutku i biologija odradi svoje, gde razlika u godinama sve više dolazi do izražaja,
gde bi ona još nešto, sa nekim, a on sigurnu luku.
Ko je više u čijem svetu –
da li on u njenom, ili se ona njemu podredi?
Uz večito pitanje – da li bi primetili jedno drugo, da su približnih godina?
Teško, jer se ne radi o „srodnim dušama“, nego o potrebama koje zadovoljavaju kod onog drugog,
gde svako traži svoje – muškarac novi podstrek, zbog sve većeg straha od onoga što dolazi, a žena rešenje za svoje probleme.
Nekad je to emotivna sigurnost, nekad deca, nekad stabilan život.
I tako u krug.
Gospodin savršeni postaje gospodin naporni i polako počinje da se traži drugi.
Život se nastavlja.
Život se uvek nastavlja.
Idemo dalje.
Neko pre, neko kasnije.
Tekst preuzet sa FB