FOTO: Vikipedija
”…Posilili se ljudi. Pogordili se zbog dela ruku svojih: zbog svojih gradova, drumova, železnica, parobroda, parnih plugova, električnih mašina, podzemnih i podvodnih i vazdušnih mašina, pogordili se veoma. I uzdigli sebe iznad Boga Svevišnjega, i počeli obožavati sami sebe i svoju kulturu: Aj, braćo, novi Navukodonosori digli nas iznad prestola Božijeg; novi Vavilonci opijeni smrdljivim mirisom novog Vavilona. I Bog im uze pamet. I poludeše. I podeliše se. I udariše jedni na druge. I proliše krv bez mere i počiniše bezakonja bez broja. I baca ih Svevišnji u prašumski mrak među skotove, jer ispovedahu da nisu od Boga svevišnjega, nego rod skotovski, zverski i majmunski…”
Ako su sudije čuvari prava, ko je onda čuvar sudija odnosno ko to garantuje pravdu. Ne bih znao reći, svijet je odavno postao galimatijas kontradiktornosti, negacija svake humanosti i tačka univerzuma na kojoj ludost caruje. Zube nepravde koje su ”čuvari i sudije” svjetskog prava duboko zarili pod kožu mučeničkog, Božijeg naroda osjećamo i dan danas. Krvav je Balkan od mučeničkih rana, prepune jame i grobnice kostiju bijelih kao snijeg od onih pravednika koji ginuše za Slobodu sa Imenom Gospodnjim na usnama. Još krvava teče Drina skrivajući duboko u svojoj utrobi ”oči djevojačke” koje su spokoj našle u njenoj svetoj vodi. Još u Donjoj Kamenici kod Zvornika vidim Slobodana Stojanovića kako bez obe ruke i bez glave, sa krsnim znamenjem na tijelu traži svoga psa, još…još… još se slike same premotavaju dok pomućeni um kristalno ne stvori sliku malene Milice Rakić, Svete novomučenice Batajničke…
Veliki smo mi narod, nikada nismo zažalili što smo kada su nas gordo udarali po jednom obrazu okrenuli i drugi, pruživši bratsku ruku Slobode, Pomirenja i Života. Isto 24. marta, kao danas, samo pre 23 godine na Srbiju je krenuo Satana da preseli svoj Ad u mirne rečne doline, na pašnjake, u drevne gradove slavnih Nemanjića, da ruši manastire i džamija crkve. Valjda zato što smo ”varvari” pa je krenuo da nas ”civilizuje” kao što je civilizovao domorodce u Americi, baš kao što je civilizovao Aboridžine, Zulu i sve one koji nisu ”civilizovani” po njegovim mjerilima. Krenuo je na Krst i na Pravdu onaj koji se zvao ”čuvarom međunarodnog prava” a u stvari je lukavi gradio svoje pravo na temeljima nepravde. Okrenuo je svoje borbene F15, F17, svoje Miraže i Herkulese da seju vatru i smrt dolinama jorgovana i da zaviju u crno srpske majke. Devetnaest država i vlada postale su đavolje sluge opijene nevinom srpskom krvlju. Ali…
Viteški srpski narod, narod u Savezu sa Nebom nije se dao uplesti u vražije čeljusti. Smrt je progutala skoro 3000 nevinih civila, svaki dan nevina djeca gledala su smrti ravno u oči, umrli smo tada sa bismo Danas živjeli! Nisu, sluge đavolje ništa postigle-ono po šta su tada došli i dan danas nam otimaju. Eto tako, danas se isto đavo budi ovih dana samo što ne sme da napdne već samo sikće, poraženo savijajući se i sklanjajući pogled pred Svetlošću Arhistratiiga pod čijim je budnim okom dok pobedonosno zvone pravoslavna zvona na Hramu Svetog Vasilija Blaženog-tamo u Moskvi…
”Haj, šta se ono čuje iz daljine? To se opet služi liturgija, u nebesnom carstvu Hristovome, službu služi Svetitelju Savo, i sa njim tri stotin vladika, i tri hiljad srpskih sveštenika, đakonuje arhiđakon Stevo, a sa njime đakon Avakume što na kocu za Hrista postrada, na bairu usred Biograda, a car slave sjedi na prijestolu, dok sa zemlje grmi ka oluja, to Srbija kliče-ALILUJA!”
B.M.