Mačke, baš kao i psi, imaju istančan osećaj ko su dobri a ko loši ljudi. Uvek biraju samo one dobre a od ovih drugh se sklanjaju. Bolje reći – ignorišu ih kao da ne postoje.
Druga osobina im je da se vežu za kuću koja ih je primila i ništa i niko ih ne može odvojiti od nje. Čak i kad se gazde sele, one se retko odlučuju da pođu sa njima. Ostaju kao neki verni čuvari u staroj kući a svoje dobre gazde ispraćaju sa nekom tugom u očima i žalosnim mjaukanjem. Imaju osećaj za rastank, osećaj da se možda više nikada nećete videti, pomaziti, nahraniti… Razmeniti obostranu ljubav i prijateljstvo.
Ne, nisam ja neki stručnjak za mačke… Sve ovo što govorim (pišem) plod je dugogodišnjeg iskustva…
Naša porodica je imala tu nesreću da se često seljaka, iz jedne kuće u drugu, iz jednog mesta u drugo. U kući smo oduvek imali mačku. Našu mačku. Po nekoj nepisanoj tradiciji sve naše mačke zvali smo istim imenom – Marko…
Bez obzira da li je bila muško ili žensko. To ime je davno nadenula moja marka Mara dok smo još živeli u Bačkoj pa se ta navika doselila sa nama kada smo došli u Srem.
Meni su u trajnom sećanju ostale dve mačke, dva Marka koja su živeli sa nama u dve različite kuće. Ovo je priča o jednom od njih…
Kada smo se doselili u Beogradsku ulicu pojavila se jedna crno-bela mačka da nam poželi dobrodošlicu. U početku je stidljivo, sa pristojne daljine posmatrala kako se ponašamo, kako pričamo. Pošto je nismo oterali, već joj ponudili hranu, prihvatila nas je kao svoje nove gazde. Međusobno poverenje raslo je iz dana u dan. U kuću nije ulazila čak i kad su vrata bila širom otvorena. Samo do praga. I tu bi mjaukala i dozivala nas. Uvek smo izlazili sa osmehom i malo hrane. Pojela bi veselo i otišla sa zahvalnošću…
Jednog jutra nas je iznenadila svojim upornim mjaukanjem. Otvorio sam vrata i imao šta da vidim – na pragu je bio ostavljen ulovljen miš. Njen lov. Valjda je to bio način da nam pokaže svoj doprinos da kuća bude čista. Činilo mi se kao da me je gledala pravo u oči da vidi moju reakciju dok je sedela pored ulovljenog miša. Pošto sam se nasmejao i pohvalio njen ulov, ona je tek tada uzela miša i odnela ga da ga na miru pojede.
Od tog dana taj ritual se ponavljao svakog drugog dana. A onda je, bez ikavog razloga, jednostavno nestala.
Zabrinuli smo se. Pomislili smo da joj se nešto loše desilo…
Nekoliko dana kasnije, ponovo se oglasila pred kućnim pragom. Umesto miševa, na našem kućnom pragu u velikom gongu ležalo je nekoliko mačića koje je tek omacila. Došla je da nam se pohvali i zatraži da i njene naslednike prihvatimo.
Na našu radost odgovorila je mjaukanjem a potom jedno po jedno mače nežno odnosila u svoje skrovište u drugom delu dvorišta… Majčinski, brižno ih je odnegovala često ih dovodeći pred naš prag. A kad su mačići porasli, jednostavno su otišli u svet, da nađu svoj dom. Ovo je bio njen. Samo njen…
Došao je rat, bombardovanje Jugoslavije…
Nekako uvek par trenutaka pre nego što bi se oglasile sirene, ona bi uporno mjaukala… Ne, nije tražila hranu. Kao da nas je unapred upozoravala da se sklonimo u podrum. Ponovo se oglašavala tek kada bi opasnost prošla dozivajući nas da izađemo iz podruma.
Prošao je rat… Mi smo krenuli u renoviranje stare kuće. Jednog dana pred zoru, majka me je probudila uplašena jer su zidovi počeli da “škripe”, da pucaju. Marko je uporno mjaukao sve dok nisam ustao i otišao u majčinu sobu. Iako bunovan shvatio sam da nešto nije u redu. Na zidu su se pojavile sve veće pukotine. Marko nije prestajao da mjauče kao da nam govori da bežimo, da će se dogoditi nešto strašno. U deliću sekunde, povukao sam majku još uvek u spavaćici pod ragastol velikih starinskih vrata. Tog trenutka zid se srušio. Za dlaku smo oboje izbegli smrt, da budemo zatrpani pod ruševinama zida i dela plafona koji je pao.
Dok smo odlazili u drugi deo kuće, još uvek nesvesni šta se dogodilo, Marko nam se umiljavao oko nogu pokazujući na taj način svoju sreću što smo ostali živi.
Ceo zid i pola plafona su se srušili kao posledica bombardovanja. Stara kuća od naboja je izdržala bombarodanje ali ne i svakodnevno podrhtavanje. Došli su ljudi iz opštine, napravili zapisnik i – ni jednim jedinim dinarom nam nisu pomogli da saniramo posledice. Kako to da im zaboravim, kako da oprostim?
Ubrzo je došao moj prijatelj majstor Stevica i napravio plan sanacije kuće. Koštalo je mnogo ali ipak manje nego da smo tada i majka i ja izgubili živote.
Prvo je izliven temelj koji je morao da se suši… A onda je na scenu ponovo stupio mačak Marko.
Svako veče, kada bi majstor odlazio, Marko bi dolazio i legao na temelje. Tu bi proveo celu noć, sve dok se majstor ne bi pojavio. Tek tada je ustajao i odlazio.To je ponavljao sve dok popravka kuće nije bila potpuno završena. Tu njenu brigu za kuću i nas ukućane ne mogu i neću da zaboravim. Mačka je ispala veći čovek od mnogih ljudi koje znam.
Nekoliko godina kasnije smo odlučili da odemo iz ove kuće. Hteli smo da sa sobom povedemo i Marka. Ali on je uporno odbijao. Svaki kamion sa natovarenim stvarima bi ispraćao samo do kapije.
Kada je na red došao poslednji kamion, pokušao sam da ga uhvatim. Iako do tada nikad nije bežao iz mojih ruku, ovog puta se izmigoljio i iskočio iz zagrljaja.
Nije pobegao. Samo je stajao na ulazu sve dok nisam zatvorio kapiju.
Tužno je mjauknuo i ispratio nas pogledom. Siguran sam da je znao da se rastajemo zauvek. To je bio njegov način da nam poželi srećan odlazak…
Od tada poštujem i trudim se da razumem poruke mačaka. Poruke životinja uopšte…
U jedno sam siguran – žvotinje vas nikad neće slagati, niti izneveriti… I uvek će biti na vašoj strani bez obzira da li ste radosni ili tužni. Ljudi bi mogli mnogo toga da nauče od životinja. A – neće. Misle da su mnogo pametni…
Život oko nas nam pokazuje koliko daleko smo zbog njihove navodne pameti dogurali. Odrekli smo se svoje rase, odrekli smo se prirode…
Mačke (životinje) takvu glupost nisu uradili. Mačke su to a ne neki nazovi… ljudi.
Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE