Istorijske prilike su, od, nekada moćnog srednjovekovnog Carstva koje se ogledalo u vodama tri mora dovele srpski narod u potlačen položaj. Osvojen od tuđina postao je tuđin na sopstvenom vekovnom ognjištu. Planski, metodama sile , prinude i potkupljivanja osvajač je ostatke srpskog plemstva preinačio u islamske velikodostojnike. Dankom u krvi je ”prikupljao” najsposobniju, telesno i intelektualno, srpsku decu, odvodio u Stanbol gde je od njih stvarao janjičare-elitne trupe vojske i verne sluge prestola Osmanskog sultana. Svakodnevni zulum koji je sejao strah i trepet po nekada moćnom Dušanovom Carstvu terao je srpski živalj da budu pokorni, raja i obespravljeni sloj u novoj državi, pod novim gospodarima koji su prisvajali komad po komad srpskih zemalja.
Obespravljen, sa malo snage i bez ikakvih mogućnosti za oružanim otporom srpski pravoslavni živalj je utehu nalazio sećajući se slavnih vremena svoje prošlosti, vidajući krvave rane epskom poezijom, živeći na temeljima Kosovskog zaveta. Duboko verujući i negujući svoju Pravoslavnu veru iščekivali su trenutke slobode.
Zraci slobode Srbima u Smederevskom (Beogradskom) pašaluku sinuli su iz Šumadije. Na krilima narodnog poleta kao vođa Ustanka izdvojio se Đorđe Petrović, od turaka prozvan Kara-Đorđe (Crni Đorđe). Pobuna koja je brzo prerasla u opštenarodni ustanak uzdrmala je nekada moćno carstvo Osmana i zakucala na odškrinuta vrata Slobode.
Ono što je počeo Crni Đorđe dovršio je Miloš Obrenović. Drugi srpski ustanak bio je nastavak Prvog. Sav praktičan trgovac, Miloš je otkidao deo po deo slobode, poslujući u korist Srbije a često pribegavajući i staroj turskoj navici-korupciji. Potkupljivanjem zvaničnika i značajnijih turaka ”otkupljivao” je koliko je mogao u onovremenim uslovima. Đorđe i Miloš predstavljaju dva krila Srpske Slobode-prvi je zapalio buktinju otpora tirjaninu, drugi je diplomatisanjem, urođenim lukavstvom i potkupljivanjem isposlovao da sloboda bude i na ”papiru”.
Neću dalje ”daviti” čitaoce već poznatim istorijskim podacima koji su danas lako dostupni, što u knjigama što u elektronskim verzijama. Poenta ovog teksta jeste da podsetim da su Đorđe i Miloš rodonačelnici dve dinastije potekle direktno iza Srpskog naroda. Ovim se retko koja evropska monarhija može pohvaliti. Nije Srbinu niko ”nametnuo” vladara koji bi bio figura u međudržavnoj partiji šaha. Srpski narod je mukom ”iskovao” svoje predvodnike koji su krv, znoj i stradanja osetili ratujući.
Pre nego što bilo šta prebacimo Obrenovićima ili Karađorđevićima setimo se da je rodonačelnik dinastije koja danas vlada Velikom Britanijom-Nemac. Džordž Prvi Hanover, koji, nakon što je stupio na presto 1714. nije posećivao sednice Parlamenta jer nije znao reč engleskog jezika. Švedska vladarska kuća Bernadote je izvorno Francuska, bivšim monarhijama na Balkanu-Grčkoj, Rumuniji i Bugarskoj -vladari i prestolonaslednici su bili svi čistokrvni Nemci.
Dakle, potekli iz Naroda, deo ”seljačkog” obezglavljenog naroda, kovali su mačeve slobode koji će uzdrmati temelje vlasti sultana iz Stambola. Jedine dve novovekovne dinastije u Evropi koje nisu nametnute sa strane zarad interesa ovih ili onih.
Možemo da se delimo na Obrenovićevce i Karađorđevićevce ali se setimo da su i jedni i drugi deo temelja srpske slobode i državnosti u osvit novovekovnih političko-vojnih zavrzlama. Možemo i da mrzimo jedne ili druge, opet, u pravu su i jedni i drugi. Ne znamo mi, Bog zna. Nije nama dato da sudimo ni Đorđu ni Milošu, Bogu jeste, on će im dati nagradu ili kaznu, nama ostaje da naučimo nešto iz prošlosti kako bi nam budućnost bila manje okupana krvlju.
Bojan Milić