Rajko Dvizac: Preumoran sam od njihove alavosti, bahatosti, stranačkih knjižica, gluposti… Bežimo odavde!
Jutros rano prodavačica u jednoj prodavnici jeftine robe odbila je sa osmehom na licu da mi razmeni 10 dinara da bi uzela 3 dinara koliko joj je nedostajalo za ceo račun. Na moje čuđenje ona mi odgovara:
– Ma nema veze, ionako ovde radim samo još do nedelje a onda odlazim.
– Dobila si bolji posao? – pitam.
Ona se samo nasmeja veselo:
– Nadam se. Ma sigurno ću dobiti bolji posao a i plaćeniji. Ovo je beda od plate. Takav je nekada bio bakšiš u kafanama stare Jugoslavije.
– Kuda ideš?
– Odlazim u Švedsku. Pomogla mi je jedna prijateljica. Imam ja puno rođaka u inostranstvu ali oni neće ni da čuju da mi pomognu. Kao da se boje da se ne obogatim, da ih nadmašim u bogatstvu a ja… ja se samo borim da ja i moja deca ne ostanemo gladni, goli i bosi. Već godinama smo željni svega. I eto, ne pomogne ti tvoj rod rođeni al se zato pravi prijatelj seti. On razume koliko nam je ovde teško, koliko smo nemoćni. Čak su mi i sve papire sredili. Poslali pare za put, kupili karte u jednom pravcu. Moje je samo da spakujemo ovo malo prnja deca i ja i put pod noge. Odlazim sa namerom da se ovde više nikad ne vratim – kaže mi prodavačica.
Rukujemo se, poželim joj srećan put i da se snađe u Švedskoj.
Na vratima, ona mi kaže:
– Znaš li zašto su rođaci odbili da mi pomognu? Kažu mi da ne znam jezik. A ja ih pitam, da li ste vi znali kada ste odlazili? Oni odmah ućutaše i od tada prekinuše svaki kontakt sa mnom.
Dođem kući a na fejsbuku me sačeka poruka mog starog prijatelja, vrsnog muzičara, Larija Nanosa:
– Ja, dragi moj druže, krajem nedelje odlazim u Grčku! Prihvatio sam onaj tvoj vapaj “Ajdemo u Beč, bežimo odavde”!!!
Poželim i njemu sreću. Jasno mi je da i on odlazi da se nikad više ne vrati.
Muka mu je od ovog prostakluka, podcenjvanja, bahatosti, laži, nekulture…
Smučilo se i meni odavno. Ko zna, možda će se pojaviti neki prijatelj koji će nam pomoći da pobegnemo u Beč.
Da, to je prava istinita reč – da pobegnemo! Jer ovde za nas, a i nama slične, težak je i vazduh koji dišemo, a kamoli sve ostalo… Neljudi…
Ne, još uvek ne plačem. Plakaću sutra, prekosutra… onog dana kada budem sa porodicom u Beču. Daleko od ovog zla, tamnih oblaka… Al tada ću plakati od sreće a ne od tuge, nepravde, skakavca koji pojedoše bez stida i srama sve što je bilo vredno i lepo u ovoj zemlji. Preumoran sam od njihove alavosti, bahatosti, beznađa, stranačkih knjižica, gluposti…
Ajdemo u Beč, bežimo odavde jer nas neće uskoro biti. Poješće nas skakavci…
Bože, usliši naše molitve….