Pixabay

Violeta Aleksić: Bio jednom jedan čovek

Bio je to čovek i po. Ko planina, ali ona najveća. Sa oblacima je šurovao. Gde bi on prošao tu drugi ne smedoše prolaziti. Da, kakav je to čovek bio. On bi u dva koraka stizao sve, bio i ovde i tamo. Čak i kada bi tamo odlazio, on bi još ovde sedeo.

Piše: Violeta Aleksić

Jednom rukom bi nazdravljao onima i pretio ovima. Pa da ga se i oni sa strane uplaše. Kakav je to čovek bio! Jedared je preplivao sedam mora i popio deveto jer mu osmo nije bilo dosta. Kad mu se htelo nije moglo nikome da se neće a kad mu se nije htelo čik da se nekome hoće. Bilo je i dana kada bi odlazio i niko nije znao kuda, sa kim i gde. A pitati o tome beše sramota. Tada bi neki polustrah zavladao. Šta ako se ne vrati? A, šta kad se vrati? Vraćao bi se još veći, na sreću ostalih i na nesreću istih.

Kakav je to čovek bio… Ljude je u šaku stavljao za slovo, za reč bi ih drobio istom šakom. Pričalo se samo jezikom koji on razume, njegovim naravno. Pevalo se šta on odsvira, nije da nije umeo. Umeo je taj svaki instrument da uzme u ruke, da liči ko da se sa njim rodio. Publika bi klicala i tražila još i kad čula nije šta se sviralo. E, takav je to čovek bio. Jednom je opet otišao, niko ne pita kuda, jer kao što rekoh tako se šta nije pitalo. Ode i nikad da se vrati. Znao je on da oduži ali ovaj put se odužilo toliko da ovi nisu znali da li da za njim krenu a oni da li da se okrenu. Vreme je prolazilo, izrasle neke nove planine. Pa se učinilo nekima da bi mogli krenuti da rastu kao taj čovek. Nikome nije bilo jasno kako, ali se svako odvažio. A njega nema pa nema. Pisale se knjige i poternice. Plakalo se i naricalo ali se on ni tada ne vrati. Govorili su neki da su ga viđali, ali im se nije verovalo. Kako verovati da nečeg nema u šta su svi verovali da postoji. A da su ga stvano videli, video bi ga ceo svet – takav je to čovek bio…

Sve se nadahu da ih on stavlja na ispit pa su neko vreme jedni bili vredni dok su drugi ćutali i smišljali kako da ga zamene. Ne što je boljih bilo nego da se narodu bilo šta ponudi. I pokušaše, načiniše od nekoliko ovih i par onih -jednog, te ga pustiše da proba hodati po planinama. Da zbori sa oblacima. Da morima pije korita. Ne beše dobro. Planine se pokrenuše, oblaci naljutiše, mora ustalasaše pa onaj jedan sačinjen od onih i ovih ne podnese silu. Posvađa ta sramota mnoge jezike. Gunja i opanak, cokula i šinjel, monokl i cilindar sve ode bestraga u mulj one strahote. Međe se ispomerahu a ljudi postadoše manji no ikad. Neka se nova sorta rodi, neki drugi jezik se progovori, neki drugi postadoše prvi a prvima se spakovaše vreće za večna odlaženja pre no što su trebali poći.

Zaboravi se onaj čovek, mnogi se više i ne sećaše da ga je ikad bilo. Ostade legenda koja se pripovedala samo u retkim prilikama u užem društvu, ispod glasa da niko nečuje.Na jednoj takvoj sedeljci, uz žižak sveća počeše opet priču o njemu. I sve bejaše dobro dok jedan ne prozbori.

– Tiše , eno neko dolazi.

Odmah se ovi ućutaše. Gledaju gde sokakom ide, mršav čovek velikih stopala i ručerdama do zemlje.

– Ko li je ovaj, znaš li ga?
– Odakle bih ja ovakve znao? Mora da je tuđin!
– A da je tuđin što bi nama pravo ovamo došao?! Da ga nisu poslali…? De neka priđe…
– A možda je bolje da ne prilazi, de ga odavde pitaj ko je i šta hoće.
– Ko si ti? Što ćutiš čoveče? Koji si, odakle si i ko te je poslao? Čuješ li ti što te pitam?

Muk… Samo se čuje klaparanje teških cipela i videše šake ko kuća kako mašu…

– Ovaj ko da je gluv… A pogledaj ko da nosi nešto u onim šaketinama. Jadna duša jedva vuče cokuletine.

Kad priđe bliže svi zanemeše.Isti a ni nalik… Priđe do sveće i podiže je prema upalom licu da ga bolje vide i ovi i oni… Na svakom prstu hiljadu rana, na cipelama pustinjski pesak, telo jedva tries kila i kapa iznad koje oblaci tumaraju. Izvadi neku knjigu i stavi prst na usta… Okrenu se tri puta iza svakog ramena i reče onim svojim jezikom: NIJE VREDELO…

Svima posta jasno da se vratio… I svi znadoše da će opet otići. Niko ne reče ništa. I on je ćutao… A svima beše jasno zašto, zbog čega i zbog koga ne vredi progovarati…Pred druge petlove zagrmi iznad pete planine a on otvori onu knjigu. Tek tada shvatiše da je knjiga ko soba. Tek tada videše istinu. Da nas ima koliko nas i nema, da možemo i kad ne možemo, da umemo i ne umemo i da je uzalud ako si mali. Da ni veliki nisu smeli ono što se malima dalo. Da onima i ovima ne treba čovek već ljudi, i da je puno ljudi ali je retkost naći čoveka…Teška knjiga velikim rukama nošena, velikim stopama pisana, na jedinom jeziku poruči:

“Bio jednom jedan čovek,

jednom je čovek nekad bio.

Jednom i nekad jedan za sve

ali se zbog njih i on potrošio…”

 

Violeta Aleksić 

Pratite nas na Fejsbuku!


This will close in 15 seconds