Pošto sam imao grip krajem februara nisam ni prekidao izolaciju – kaže glumac Bogdan Diklić za Danas odgovarajući na pitanje kako mu teku dani u karantinu. Priča kako je zabrinut za svoje zdravlje jer mu je, između ostalog, za terapiju „prepisana“ i šetnja.

– Mogu da vam kažem da brinem za svoje zdravlje, od korone sam se koliko toliko sakrio ali imam dijagnoze koje zahtevaju svakodnevnu šetnju. Bar kad bih to mogao tri do četiri puta nedeljno – kaže Diklić.

On skreće pažnju da ne voli baš da deli svoje dijagnoze sa javnošću ali su mediji već pisali o tome.

– Imam problema sa krvnim sudovima i još nekim somatskim oboljenjima. Za sada još uvek nemam psiholoških smetnji – priča kroz smeh i tvrdi da je zabrinut zato što nije jedini s navedenim zdravstvenim problemima.

– Zabrinut sam i zato što nisam jedini koji ima zdravstvene probleme. Ne bih voleo da ispadne gore nego što bi moglo. I u ovom trenutku ne bih voleo da govorim ni o čemu što bi moglo da odvede u pogrešnom smeru. Bože zdravlja, proći će sve ovo – konstatuje Diklić.

Upitan da li provodi vreme u društvu ili sam, odgovara:

– Živim sam i nemam ni trunku samosažaljenja prema toj činjenici. Nisam jedini, snalazim se, ima dobrih ljudi, pomažu mi. Evo, recimo Mihajlo Stošević. On je vajar. Svakog dana se kuva u njegovom restoranu. On nosi obroke u krugu od dva kilometra izolovanoj starijoj populaciji. Ja sam hteo to da platim, međutim on je rekao: „Kako za druge, tako i za vas“. Od toga što pomaže, ne pravi cirkus, i zato sad imam potrebu da pričam o takvim, lepim stvarima, gde ljudskost dobija na značaju.

Na pitanje čuje li se sa kolegama, odgovara potvrdno.

– Naravno, čujem se sa Lanetom, s mojim prijateljem Željkom Obradovićem, koji je pre neki dan došao iz Istanbula, s mnogo ljudi. S Irfanom svakodnevno. Dopisujemo se, šaljemo jedan drugom one „gluposti“ – priča Diklić. Iako je specifična situacija, tvrdi da o svom poslu uvek razmišlja.

– Ne znam hoće li mi čitaoci poverovati, ali od trenutka kad sam upisao studije glume pa do dana današnjeg, nije prošao ni jedan jedini dan da nisam razmišljao o svojoj, uslovno rečeno, profesiji, jer ja mislim da je to način života i da je kod svakog ljudskog bića koje je u umetnosti to neminovnost. Sada, u vreme ove izolacije, ja sam to intenzivirao, tako da ponovo bistrim Stanislavskog i druge teoretičare glume i to povezujem sa svojim iskustvom. Ubeđen sam da nam je svima moja pokojna profesorka Ognjenka Milićević jako lepo pokazala gde je puteljak koji vodi prema glumi. Razmišljam često i o velikim rediteljima sa kojima sam radio. Imam vremena, odmotavam film koji traje 45 godina, od kako sam u ovoj branši.

Upitan ima li vremena za pravljenje brojanica, o kojima on ćuti a mediji pišu, šta ga je navelo da se posveti ovom hobiju odgovara da je za to imao nekoliko razloga.

– Znate, svaki put kad bih prošao pored siromašnih ljudi koji traže novac od mene, shvatio bih da je nemoguće imati toliko para i dati svakom. Onda sam pretenciozno i drsko pomislio da mogu da pravim brojanice, čak i lepše od onih koje sam već imao a imao sam ih mnogo. Počeo sam da pribavljam materijal i pronalazim ljude koji će biti, da tako kažem, moji kooperanti. Bio sam u Patrijaršiji i oni su omogućili da se sve te brojanice, koje sam pravio, stave u prodaju u njihovoj prodavnici na Terazijama, a da veći deo zarade šaljem u humanitarne svrhe. Od manjeg dela sam nabavljao materijal za brojanice srebro, ćilibar. Pravio sam brojanice i privatno za ljude koji su to želeli. Samo bih im tada skrenuo pažnju da svotu uplate na račun za humanitarne svrhe i da mi to potvrde priznanicom. Čitavog života sam se divio i zavideo ljudima koji umeju nešto rukama da naprave, a kad sam počeo i sam da pravim brojanice, nikada nisam to činio a da se tome nisam zdušno posvetio. Pravio sam brojanice i za crkvene visokodostojanstvenike. Čak me je moj prijatelj mitropolit zagrebačko ljubljanski gospodin Porfirije zamolio da i njemu napravim. Napravio sam sedam brojanica, a on ih je za svoju slavu sveti Jovan poklanjao vladikama. Ponosan sam na to prijateljstvo, kao i sa nekim monasima – konstatuje Diklić.

Upitan čije reči ga ovih dana najviše umiruju Bogdan Diklić na prvo mesto stavlja ćerku.

Advertisements

– Reči ćerke najviše ali, naravno, i prijatelja, kao i knjige. Što sam stariji sve se više vraćam knjigama, koje sam davno pročitao. Otkrivam u njima nove dimenzije koje kao mlad nisam prepoznavao. Uglavnom na takve momente nailazim u delima gospodina Fjodora Dostojevskog. Pribavio sam mnogo knjiga o njemu od relevantnih autora, od ruskih filozofa – Berđajeva pa nadalje, i to me ispunjava i krepi. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali čovek vidi u ovakvoj situaciji da zanemaruje upravo duhovna okrepljenja. I onda treba da se desi zlo zvano korona virus da se čovek tome vrati. Kad čovek to ne bi napuštao, mislim da bi bilo sve lepše i jednostavnije u njegovom životu, kao i u životu njegove bliže i šire okoline – zaključuje Bogdan Diklić.

Izvor: Danas

Advertisements

By editor