Da li su lenji, da li ih mrzi da se angažuju, ili su racionalni i koriste sve mogućnosti koje su im na raspolaganju? Šta god da je povod, jedno je sigurno – sve je više primera da se lideri stranaka u nastajanju pre odlučuju da preuzmu neku od postojećih partija i promene joj ime, nego da idu korak po korak i formiraju svoje organizacije.
Sve to je, zapravo, posledica fragmetisanja srpske političke scene, u kojoj iz nekada velikih i moćnih stranaka danas nastaje sve više novih i manjih, čiji su lideri mahom ljudi prepoznatljivi iz njihovog ranijeg političkog angažmana.
U javnosti se šuška da to preuzimanje košta, odnosno da se plaća, a pominju se i cifre od nekoliko hiljada evra, do astronomskih iznosa od po nekoliko stotina hiljada evra. Da li je to zaista tako, i da li se takav način formiranja organizacije isplati, nepoznanica je, pošto osim nagađanja nema dokaza o praktično trgovini u kojoj su roba zapravo političke partije.
Poslednja informacija koja je ponovo podstakla ovakve priče je da bi lider Saveza za Srbiju Dragan Đilas, koji je najavio osnivanje stranke, zapravo mogao da preuzme Zelenu ekološku partiju – “Zelene”, koja je već registrovani politički subjekt. Ukoliko ovo bude bio slučaj, Đilas bi mogao da dobije stranku “na tacni”, i poštedi sebe i njene buduće članove, volontere i simpatizere ozbiljnog posla kada je reč ne samo o prikupljanju 10.000 potpisa koliko je zakonski potrebno, već i troškova.
Ovakav način formiranja stranaka nije nikakva nepoznanica na srpskoj političkoj sceni, niti je u pitanju bilo šta sporno u vezi sa tim, jer ovakvu mogućnost ne sprečava ni jedan zakon nitoi propis.
Upravo je i lider Nardone stranke Vuk Jeremić uradio istu stvar, i to tako što nije pravio stranku od početka, već je u tu svrhu preregistrovan Narodni pokret Srbije, čiji je osnivač bio nekadašnji predsednik opštine Trstenik, a danas poslanik i potpredsednik upravo Narodne stranke Miroslav Aleksić.
Isti slučaj je i sa Srpskim patriotskim savezom (SPAS), na čijem čelu se nalazi aktuelni predsednik opštine Novi Beograd i nekadašnji demokrata Aleksandar Šapić. SPAS je, naime, nastao promenom imena već postojećeg političkog subjekta “Puls Srbije”, koji je osnovan u martu 2010. godine u Kraljevu, na čijem čelu je bio tamošnji lokalni političar Ljubiša Jovašević, inače nekadašnji gradonačelnik Čačka.
Na ovaj način, odnosno preko već registrovane stranke pre nekoliko godina na izbore je izašla Nova demokratska stranka (danas SDS Borisa Tadića), koja tada nije imala vremena za registraciju jer su izbori bili “na pragu”, pa se u tu svrhu udružila sa Zelenom strankom.
Da u svemu ovome nema ničega spornog smatraju i sagovornici “Blica”, uz opasku da je formiranje stranaka postalo ozbiljan i ne tako lak posao od kada je zakon promenjen pre nekoliko godina, i od kada je u te svrhe potrebno obezbediti 10.000 potpisa.
– Logistički i organizaciono je jednostavnije da se preuzme stranka nego da se ide korak po korak i formira nova. Da li je jeftinije ili nije, ne znam, mogu da pretpoistavljam da jeste, ali je ovo lakši, brži i jeftiniji način na kraju krajeva, jer ako idete od “nule” trošite i ljude, i vreme i još štošta – priča izvršni direktor Cesida Bojan Klačar.
Sa druge strane, kaže, ukoliko bi se kretalo od početka u ovom poslu, prednost bi mogla da bude što se na ovaj način dolazi do dobrih i kvalitetnih ljudi za samu stranku, prave se odbori, i jednostavno čitava logistika gradi od početka.
– Ranije je za registraciju bilo potrebno samo 100 potpisa, a danas 10.000, tako da je ta lestvica podnignuta, možda i previše jer je to za stranke malih kapaciteta ozbiljan posao – objašnjava on.
Sličnog stava je i doktorand Fakulteta političkih nauka Boban Stojanović koji kaže da osnivanje stranke nije jednostavno i da bi ih samo overa 10.000 potpisa, okvirno koštala oko 50.000 evra. Sa druge strane, kaže on, preuzimanjem već postojeće stranke “štede” se i finansije i ljudi i vreme…
– Sa te, racionalne strane, nije posredi loša stvar. Sa druge strane, zamerka bi mogla da bude što na neki načim malo izvrćete pravila, koja je sa druge strane sistem dozvolio, pa ga političari koriste, što je sasvim legitimno – objašnjava Stojanović, dodavši da je u ovakvim slučajevima jedini “posao” koji stranka u nastajanju ima jeste da promeni ime i statut.
On kaže da ne misli da bi svim gorepomenutim strankama bio problem da sakupe 10.000 potpisa, osim što bi nekima trebalo više, a nekima manje bvremena. Da li osnivači tih starih stranaka, koji prektično ustupaju svoje registrovane partije dobijaju novčanu nadoknadu, niko ne može da potvrdi.
– Možda se stranke i kupuju, a možda su i drugi dogovori posredi da, na primer, onaj ko ima stranku kasnije u toj novoformiranoj postane visoki funkcioner – objašnjava Stojanović.
Izvor: Blic/ Lana Gedošević