Moje simpatije su na tvojoj strani od dana kada smo se upoznali. Kada si hrabro otvorila srce pokazujući mi sve svoje rane. Osoba koja je u stanju to da učini, zaslužuje poštovanje. Tvoja iskrena ispovest je izazvala i nešto više od toga – simpatiju i želju za…
Priznaću ti, borio sam se u sebi da te ne zavolim. Umalo mi se to i nije dogodilo. A bojao sam se, ne tebe, već samog sebe, Jer ja kad volim – volim do dna, do zvezda, do beskraja… Srce mi krvari od siline ljubavi. Oprosti, ne umem drugačije da volim…
Srećom, zaustavila si me na vreme, uspela da obuzdaš strast koja je htela da eksplodira u srcu. I sve se vratilo na početnu tačku – simpatiju. I želju. Onu istu želju koja se pojavila nakon tvoje tužne ispovesti. Želju da ti pomognem. Da ti dam deo sebe, kako to već čine tajanstveni ljubavnici. Sećaš li se moje ponude?
No, kako je vreme odmicalo, shvatio sam da bi ti moju ponudu pogrešno protumačila stavljajući me u isti koš sa dokonim udvaračima. A ja – to nisam!
Trenutci sreće su retki i kratki. Da bi smo ih imali, često smo prinuđeni da ih otimamo, da ih krademo do linije života. A ja sam nameravao baš to da učinim – da otmem trenutak sreće samo za tebe i poklonim ti ga, ne kvareći prijateljstvo koje mi prija. Da ti ostanem lepa uspomena. Mala zvezda na nebu kad se spusti tama. Nažalost, posle svega, to mi se čini neostavrljivim.
Ja dodir nežnosti ukraden od života ne smatram grehom – to je rezultat mog iskustva. A ti taj isti dodir smatraš svečanom obavezom, zakletvom – na osnovu svog iskustva. I jedno i drugo smo u pravu. Plaćamo ceh iskustvima sopstvene prošlosti. Eh koliko smo slični a koliko istovremeno različiti… Borimo se – ti za pravdu a ja za ljubav. Male su to kapi u naletu velike kiše. Ali nama važne. Svako od nas vodi svoj mali privatni rat. Na trenutak poželeo sam da te uključim u moj rat – da zajedno ukrademo noć strasne ljubavi pre nego što me vetar požude ne odnese nekoj drugoj ženi. Prašina provincije, malograđanštine zabluda tvog kućnog vaspitanja me je zaustavila na pola puta.
Odlazim, odnoseći sve svoje zagrljaje,poljupce i uzdahe sa sobom… Ne ostavljam ti ništa lepo za sećanje, za uspomenu.
Ostaješ …nevina, nevoljena, usamljena, neljubljena…
Ne ostavljaš mi ništa vredno da ponesem sa sobom u budućnost.
Samoća te grli, bez upozorenja, bez opomene…
Možda ćeš me se setiti jednog dana dok te budu grlile neke tuđe, neželjene ruke… Dok budeš prelistavala svoj album uspomena uzalud u njemu tražeći mene… Tražeći – NAS!
Oproštajno pismo, dok mi scrce krvari od siline ljubavi
Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE