Gotovo svaki drugi dan ili me presretne neko ili pak mi pošalje “pismo” u inbox sa nasušnom potrebom da mi se izjada.
Problemi su različiti a zajedničko im je što su praktično – nerešivi. Svakom je svoja muka najteža. Ma, mogli bi se oni rešiti ali ljudi više ne veruju ljudima, dojučerašnjim nazovi prijateljima a kamoli institucijama. Nemaju poverenja ni u koga. Od “izabranog” doktora do policajca na ulici.
Danas sam na kratko, posetio groblje ali i tu me je dočekao čovek sa stotinu pitanja, žalbi, čuđenja šta se to sa ovom zemljom događa, kakva je to sebičnost, pakost i mržnja ušla u ljude?!
– Mnoge moje prijatelje, rođake ne mogu više prepoznati. Još do “juče” bili su normalni, pričali normalno, ponašali se normalno kako i dolikuje čoveku a danas… ako ne misliš kao on, odmah te proglašavaju neprijateljem, neznalicom, neprilagođenim – žali mi se čovek i prekrsti se – Bojim se da je iz ljudi izbilo ono životinjsko, neko mračno zlo. Ovo ne sluti na dobro.
Prisetim se nekih razgovora i susreta – samo nedelje koja je iza nas, da ne idem dalje – i svuda ista priča: izdaja, prevara, laž, nemoć, tuga, razočarenje prouzrokovali su da se svakodnevna muka nagomila. Došlo do vrha. Davi, ne može se disati jer nepravda pojede sav kiseonik oko nas. Ljudi hoće da eksplodiraju. A neki bogme i eksplodiraju…
Svakom od njih hteo bih da pomognem ali ne znam kako. Često se vadim izvinjenjem da nisam više novinar, da ne mogu da im pomognem, da se obrate nekom drugom. Bar je medija puna Srbija… A moji sagovornici se samo nasmeše sa nekom vrstom zahvalnosti na licu, potpašu me po ramenu i kažu:
– Ma hvala tebi što si me bar saslušao. Što sam imao kome da se izjadam. Tebe znam iz viđenja, znam ko si i kakav si i zato sam se tebi obratio. Da ti ispričam moju muku. Ti si imao strpljenja da me bar saslušaš a moji prijatelji nemaju vremena čak ni za to – rekao mi je nedavno jedan čovek pošto mi je skoro puna dva sata pričao o svojim problemima. – A ovi današnji novinari,eh…- uzdahnu i smešeći se odmahnu rukom.
Tim pokretom ruke je rekao sve… Opisao sve.
Totalno razočarenje u ljude, u vreme u kome živimo. Sada mi je tek jasno zašto mi je jedan uvek nasmejani starac onomad rekao:
– Voleo bih da umrem! Dosta mi je svega.
Nisam mu odgovorio ništa a on me je pogledao svojim tužnim očima i pojasnio svoju čudnu želju:
– Nije da ja ne volim život ali života više nema. Znaš zašto? Zato jer nema više ni ljudi… Sad kad bih pao ovde na ulici, obilazili bi me kao zgaženu mačku. Niko mi ne bi pomogao. Možda bi se samo smejali i govorili da sam se napio!
Ne znam.ali znam da ni sam ne mogu da se prilagodim ovim modernim vremenima… Ili što neko napisa: “Nisam ja za ovaj svet al’ eto, nemam gde.”
A tako rado bih otišao… negde tamo daleko gde osmeh još uvek postoji. Osmeh koji ne krije tugu i muku…
Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE