Samardžić: Postoje dokumenti koji potvrđuju da se Vučić obavezao da prizna Kosovo

“Koliko god da je EU prema Kosovu i Metohiji bila nemilosrdna sa čekićem u ruci, toliko se i Srbija podmetala kao nakovanj, da svaki udarac bude efikasan. Razume se, ovde je reč o srpskom državnom rukovodstvu u datom periodu, a ne o Srbiji, koja je, srazmerno fazama predavanja Kosova, padala u bezdan autoritarizma i diktature, bez kojih ovaj proces ne bi bio moguć”

Ovo, između ostalog, piše u predgovoru knjige “Tragedija Kosova i Metohije” dr Slobodana Samardžića, profesora Fakulteta političkih nauka, koja je bila neposredan povod za ovaj razgovor. Samardžić je sada predsednik Državotvornog pokreta, a bio je i ministar za Kosovo i Metohiju u drugoj vladi Vojislava Koštunice. Pa da krenemo od naslova knjige – u čemu je tragedija Kosova i Metohije?

– Najveća tragedija je u tome što je Kosovo i Metohija ostalo bez zaštite svoje države. Tragično je što su Albanci odlučili da izvrše nasilnu secesiju, tragično je što su zapadnoevropske države na čelu s Amerikom to podržale, tragično je to što Evropska unija u tome učestvuje, ali najveća tragedija je to što i neki Srbi u tome učestvuju.

Hoćete reći da smo (sa)učesnici u tom poslu?

– Učesnici i saučesnici. Naravno, Kosovo se najviše tiče Srba na Kosovu, ali i nas u Srbiji koji otvorenih očiju gledamo šta se tamo događa.

Mislite li na narod ili na vlast?

– Na narod, vlast je učesnik i za njih izgleda to nije tragedija. Čim učestvujete u tome i lako dajete ono čime država raspolaže na tom prostoru koji je okupiran, onda to znači da se vas ta tragedija ne dotiče. Na šteti su i država i narod.

Kad govorite o narodu, na šta tačno mislite, na ravnodušnost…?

– Pasivnost je jedno površinsko ponašanje ljudi u ostatku Srbije. Tema Kosova dugo traje i ona je i medijski i politički potiskivana kao najvažnija državna tema tako da su ljudi, suočeni sa mnogim drugim, pre svega egzistencijalnim problemima, potiskivali problem Kosava i Metohije iz glave i kolektivnog sećanja. U nekim dubljim slojevima osećanja, i individualnog i kolektivnog, ta tema je prisutna i ako neko misli da je uspeo da je zauvek ubije u glavama i dušama svih nas, vara se. Ona postoji i izbija u prvi plan kad god se pokrene. Poenta je da se ona drži pod medijskim monopolom kako bismo svi mi usvojili zvaničnu verziju. A ona glasi da se ne može ništa uraditi, da mi tamo nemamo ništa i da mi koji nemamo ništa treba da budemo zadovoljni ako dobijemo i neki minimum u tim pregovorima. To je zvanična retorika, a ona je daleko od istine.

Šta je istina?

– Istina je složena, ali u nekom uprošćenom smislu istina je da je Kosovo i Metohija moglo da se odbrani. Kad to kažem, ne mislim na neki nasilni, jednokratni čin – Srbija to ne može niti bi to trebalo da radi. Moglo je da se odbrani pametnom politikom. Ako ne možete fizički da ga odbranite zato što je u rukama drugih, onda morate da sačekate vreme kada će vam opšta situacija olakšati odbranu i stvoriti normalnu situaciju za pregovore gde bi Srbija bila iole ravnopravan partner.

Da li smo mi možda propustili šansu da sačuvamo Kosovo pre nego što smo kao država otud otišli?

– Naša država je sa Kosova izašla u periodu od 2012. do 2015. godine, kada je albanskoj strani predato sve sa čim je tamo raspolagala. Kada vam neko nešto oduzme na silu, onda ne možete reći da je država izašla, ona je silom isterana i to se u istoriji događa. Teritorije se okupiraju i to nije ništa novo, ali ovo je jedinstven slučaj da jedna država daje ono čime raspolaže. A raspolagali smo sa pet opština na Kosovu i one su bile u sistemu naše lokalne samouprave do novembra 2013. godine, kada su tamo održani prvi opštinski izbori u albanskoj režiji. Podsetiću, to je onaj dan kada je Vučić rekao: „Dajte mi 24 sata da to sve završim“.

Hoćete reći kako predsednik Vučić ne govori istinu kad kaže kako je Kosovo izgubljeno pre njegovog dolaska na vlast?

– Apsolutno. To je jedna velika prevara i neistina. Kada je 2012. godine došao na vlast, Srbija je te opštine imala pod svojom kontrolom, tamo nije bilo granica. Sever Kosova je bio u elektroprivrednom režimu Srbije, telekomunikacije su bile pod upravom naših preduzeća, Srbija je imala i svoje pravosuđe, čak je imala i svoju policiju – nije bila vidljiva, ali je postojala. I kada vi sve to predate, ne možete posle reći kako je to istorijski usud ili da je to Srbija sve učinila pre nego što su oni došli na vlast. Nije. Realnost je bila da je Kosovo jednim delom bilo i u rukama Srbije. I ne treba preskočiti ono što je pravna činjenica, a to je važeća rezolucija 1244 UN, po kojoj je Kosovo deo Srbije. Nažalost, tu rezoluciju je prva okrnjila Tadićeva vlast još 2008.

Čime?

– Time što su pristali na dolazak Euleksa, misije Evropske unije, koji nije predviđen tom rezolucijom. Euleks je izmišljotina Ahtisarijevog plana, tačnije njegovog aneksa 10, gde piše da Evropska unija treba da pomogne nezavisnom Kosovu kroz misiju vladavine prava i u tom cilju se tamo šalje misija evropskih pravnika, policajaca, sudija, carinika. To je potpuno drugi mandat u odnosu na onaj Unmika i KFOR-a. Euleks po Ahtisarijevom planu ima zadatak da dovrši nezavisnost Kosova, mandat Unmika je bio da održi prelazno stanje stvoreno posle 1999. godine, ostvari lokalnu samoupravu i stvori uslove za fer pregovore u vezi s političkim rešenjem, a ne u vezi sa statutom Kosova i Metohije. Posle su došli oni pregovori Borka Stefanovića, gde Srbija postepeno predaje nadležnosti Kosovu kao kvazidržavi, ali stvar nije bila gotova. I ta vlada je nekako štitila ostatke državnosti Srbije na terenu, a ovi današnji su to razneli kao Alajbegovu slamu i onda nam rekli: mi nemamo ništa na Kosovu.

Da li je napravljena greška što se posle okupacije Kosova 1999. godine uopšte ulazilo u bilo kakve pregovore?

– To je dobro i teško pitanje ali ću vam odgovoriti zašto je vlada Vojislava Koštunice 2005. godine ušla u pregovore. Zato što u Rezoluciji 1244 stoji da će se u jednoj fazi delovanja Unmika otvoriti pitanje političkog rešenja, a za nas je to bila jedna vrsta obaveze jer smo morali da poštujemo rezoluciju koja nam ide u prilog. Formirali smo platformu i dali predlog rešenja oko koga ćemo pregovarati.

Šta je bila crvena linija u pregovorima za vladu gospodina Koštunice?

– Suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Krenuli smo s idejom da se Kosovu omogući suštinska autonomija. Onda je Koštunica da bi to približio običnim ljudima, rekao onu rečenicu “Više od autonomije, manje od nezavisnosti”. Iza te dve rečenice postoji platforma od trideset stranica koja objašnjava šta to znači i mi smo tu pregovaračku platformu objavili maja 2006. godine u “Politici”, a pregovori su započeti u februaru iste godine u Beču.

Da li aktuelna situacija ide ka priznanju Kosova od strane Srbije?

– Apsolutno. Ne da ide, nego je to obaveza koju je Vučić prihvatio, i to ne govorim napamet, već postoje i dokumenti koji to potvrđuju. U okviru Prvog briselskog sporazuma, iz aprila 2013. godine, u tački jedan stoji da će se sve što će se nadalje dogovoriti obaviti po ustavu i zakonima Kosova. Potom imate pregovaračku platformu Evropske unije, koju je prihvatila naša vlada januara 2014. godine. U tački 23 te platforme stoji odredba koja kaže da će u jednoj fazi pregovora Srbije o pristupanju Evropskoj uniji Srbija i Kosovo – ne tzv. Kosovo, ne Kosovo sa zvezdicom – potpisati obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa.

Prevedeno?

– Prevedeno, to je priznanje Kosova od strane Srbije. Oni su tom komplikovanom sintagmom sakrili reč priznanje, ali upravo se o tome radi. Na delu je pravno obavezujući sporazum dva ravnopravna učesnika koji ima međunarodno pravni karakter. On se odnosi na sveobuhvatnu normalizaciju i na priznanje Kosova u Ujedinjenim nacijama i u drugim međunarodnim organizacijama. Naša vlada je to krila od javnosti. Sada više ne krije, ne zato što to ne bi htela nego što joj nije dopušteno. Kada se novembra 2017. Vučić vratio iz jedne posete Briselu, bilo je očigledno da je dobio nalog da to izloži javnosti. Morao je da kaže da je naša obaveza da potpišemo pravno obavezujući sporazum. Od tada vlasti pričaju: jeste naša obaveza, ali to nije priznanje. Ne piše priznanje, ali jasno je da je reč o priznanju.

Sme li on da prizna Kosovo?

– On se bahato ponaša, krši Ustav i zakone ove zemlje. Ovaj naš poredak je poredak lične vlasti i takvi poreci su poznati u istoriji. Diktatorima i autokratama je najmanje stalo do papira koji se zove Ustav. Ako ne važi faktički, Ustav važi pravno. Da nije tako, ne bi Amerika i EU tražila da se potpiše ovaj dokument. Taj dokument je pravni i njegovim potpisivanjem Srbija će de jure priznati Kosovo i oko toga se sve vrti. Ne priča se o tome kako tamo žive Srbi nego da li će Srbija potpisati taj dokument.

Hoće li?

– Tu je već napravljeno 99 koraka, stoti bi bio potpisivanje. Međutim, u međunarodnim odnosima postoji jedno nepisano pravilo koje glasi: ništa nije gotovo dok sve nije gotovo. Teoretski, ako se ne napravi taj stoti korak, ovih 99 koraka su pali u vodu. Prema tome, Vučić još može da izađe iz cele ove priče, ali ja u to ne verujem – previše je pritešnjen od Zapada da bi odustao. On je to obećao. To je prihvatanje pregovaračkog okvira iz 2014. koji je bio uslov za otvaranje poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom.

Zvuči kao ucena?

– To jeste bila ucena EU, ali oni su na tu ucenu pristali. Prema tome, imaju obavezu da obećano ispune. Tvrdi međunarodni odnosi kad se zaoštre liče na odnose između mafije i njenih saradnika. Kad vam neka sila koja ne haje ni za domaće ni za međunarodno pravo nešto pripreti, vi obećate, a ne sprovedete, u velikom ste problemu. Pri čemu ta sila, u ovom slučaju su to SAD i EU, nema nikakvu primedbu na prirodu vlasti Aleksandra Vučića u Srbiji. Znamo da je u pitanju autokratska vlast, da je on na sebe preneo sve nadležnosti vlade i radi šta hoće, ali od njihove strane nigde nemate ozbiljnu primedbu na tu činjenicu. Oni su mu dopustili da se tako ponaša sa Srbijom i utoliko je njegova obaveza veća.

Kako vidite budućnost ove vlasti?

– Mislim da će, ako potpišu ovaj sporazum, ova vlast večito trajati. Prosto mi se čini da jedino tako može da se sačuva, a zna se ko će je čuvati. Mi ovde imamo satelitsku državu, ovo nije nezavisna država koja zavisi od unutrašnjih činilaca. Da nema te podrške sa Zapada, oni bi se i bez toga srušili, ali nakon potpisivanja, ta podrška će biti još jača. Onda ide druga tema, a to je ulazak Srbije u NATO. A to jedino Vučić može da završi.

O građanskim protestima

– Prihvatam sve što se buni protiv ove vlasti, ali nemam neki dublji odnos prema protestu. On je po svojim zahtevima površinski i dok se ne otvori tema Kosova u opoziciji Srbije, ovde neće biti ozbiljnih sporova. Politika vlasti prema Kosovu i 2008. i 2012. izazvala je demontažu demokratije u Srbiji. Dok opozicija to ne shvati i paket zahteva ne proširi s pitanjem Kosova, i to na prvom mestu, dotle neće biti ozbiljnog protesta. Dotle ovo vidim samo kao dobar čin pobune i ništa više.

O Koštunici

– Koštunicu viđam i pričamo o politici, ali on javno ne želi da priča ništa. Kako kaže, podvukao je crtu, a ta crta u njegovom rečniku i poimanju je ozbiljna. Jasno je rekao da neće više da se bavi javnom politikom i konsekventno odbija razne pozive.

EU je u ćorsokaku