Srbija ima pravo, može i MORA da tuži Crnu Goru

Zašto pokretanje medjudržavnog spora protiv Crne gore pred Evropskom sudu u Strazbu zbog Zakona o slobodi vjerosipovesti ne prestavlja  mešanje u utrašnje stvari, već obavezu

Sta država Srbije može da preduzme u cilju efiaksnije  zaštitete i sprečavanja daljih gaženja prava Sprpske pravoslavne crkve, srpskog naroda i ostalog pravoslavnog življa u Crnoj Gori, a da se to ne oceni kao mešanje u unutrašnje poslove druge zemlje!

Medju mnoštvom ideja kako pomoći ugroženom narodu i SPC, zaboravljena je mogućnost pokretanja medjudržavnog spora po osnovu člana 33 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju su  ratifikovale Srbija i Crna Gora, i koja je na taj način postala sastavni deo pravnih poredaka u obe  zemlje!  Uz to Evrospki sud u Strazbuuru je svojevrsni naddržavni ustavni sud!

Baš Evropskom konvecijom nastupila je prava revolucija u zaštiti ljudskih prava  u modernom evrospkom zakonodavstvu.  Poznato je da su klasično poimanje međunarodnog prava i državne suverenosti nebrojeno puta tokom istorije pokazali svoje slabosti!  Kada je reč o ostvarivanju ljudskih prava, uz pomoć Evropske konvencije  i Evrospkog suda u Sgtrazburu  (ima bitne nadležnsoti iz ustavno-pravne  zaštite) stvorena je cela nova grana prava pod nazivom „evropsko preavo ljudskih prava“! Uz pomoć ove  grane prava sazrevala je svest da se ona moraju obezbediti pojedincu i protiv odluka sopstvene države i drugih članica Saveta Evrope. Uvereni u to da osuda nepoštovanja ljudskih prava i sloboda ne sme naići na prepreke oličene u državnim granicama, pisci Evropske konvencija uspostavili su prvi naddržavni sud sa nadležnošću da sudi državama za povrede ljudskih prava i sloboda.

I mada  sve to ličillo na utopiju,  ove ideje  su  zaživela, nekada sa više a nekad sa manje uspeha. Tako je stvoren  mehanizam delotvorniji od ostalih, koji  menja ustaljena mišljenja i  praksu tradicionalne neefikasnosti međunarodnog prava, čija se nemoć neogleda toliko u neizbežnosti njegove posredne primene, angažovanjem državnog aparata, koliko u činjenici da su naddržavne instance i procesi predviđeni da stvaraju i štite međunarodno pravo još uvek slabrazvijeni. Ne tako davno, Herbert Hart (Herbert Hart) je pisao da međunarodnom pravu, u odnosu na nacionalno, nedostaju ne samo sekundarna pravila promene i presuđivanja, iz kojih proističu zakonodavstvoi sudstvo, već i unifikujuće pravilo prepoznavanja koje određuje izvore prava i opšte kriterijume identifikovanja njegovih normi.

Evropski sud koji je, na međunarodnom planu,  doskora  prednjačio po svojoj efikasnosti, opovrgava Hartovu tezu o nepostojanju aparata sekundarnih normi van okvira države i sve više podseća na kakav naddržavni ustavni sud. Nekadašnji sudija Evropskog suda iz Srbije dr Dragoljub Popović, dao je nesumnjivo ogroman  doprinos razvoju naučne misli u  uvezi primene konvencije, ali i sudske prakse Evropskog suda u Strazburu. Baš u Popovićevim naučnim radovima ističe se, da se funkcije Evropskog  suda, ne svode samo na filtriranje pojedinačnih predstavki, posredovanje u postizanju prijateljskog poravnanja, prikupljanje dokaza i presuđivanje u slučaju  kada  je pojedinac tužio državu.

Naprotiv, Evropski sud ima značajna ovlašćenja kada su u pitanju  i međudržavni sporovi i baš zbog toga je osnažena njegova nepisna uloga kao nadržavnog ustavnog suda.

Na osnovu člana 33 Evropske konvencije  utemeljene su državne predstavke (tužbe) kada jedna Visoka strana ugovornica ukazuje Sudu na povredu odredaba Konvencije za koju smatra da se može pripisati nekoj drugoj Visokoj strani ugovornici. Jedna država može podneti predstavku protiv druge države i kada nisu u pitanju državljani neke od država ugovornica Evropske konvencije, ili čak u slučaju povrede prava državljana države protiv koje je predstavka uperena. U tom smislu, međudržavna predstavka je actio popularis. To znači i da sve druge države članice Saveta Evrope, a ne samo Srbija, imaju pravo da pokrenu postupupak za oocenu nezakonitosti, neustavnosti i ptorivpravnosti  crnogorskog Zakonona o slobodi vjeroispovesti bez  ograničenja i sumnji da se upliću unutrašnje stvari druge države!

Neki autori i poznavaoci „Evrospkog prava ljudskih prava“ navode, da se čak s može reći da se u međudržavnim sporovima Visoke strane ugovornice stavljaju u poziciju javnog tužioca koji nastupa u opštem interesu, braneći  pozitivne teokvine savremenog evropskog zakonodavstva i to pred Velikm većem od 17 Evrospkog suda. Naime, nije potrebno da država koja pokreće postupak bude „žrtva” ponašanja druge države, niti je ona u obavezida imenuje konkretna lica-žrtve navodnog kršenja konvencijskih prava. Dovoljno je da ukaže na zakonodavstvo ili administrativnu praksu druge Visoke strane ugovornice koji su u neskladu sa Evropskom konvencijom.

U slučaju Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Ireland v. the United Kingdom, predstavka br. 5310/71, presuda od 18. januara ). Sud  je istakao da „povreda odredaba Konvencije” može da proistekne i iz činjenice da se zakonom uvode i dozvoljavaju mere koje su u nesaglasnosti sa zajemčenim pravima i slobodama.

Da bi Sud osudio jednu državu neophodno je da se osporenim zakonom nedvosmisleno narušava prava i slobode  iz Evropske  Konvencije. U slučaju  Zakona o vjerskim slobodama teško je i pobrojati sva kršenja ustavnih i  načela koje štite Ustav Crne  Gore i Evrospka koncvencija.

U formalnom smislu sporna je procedura. Zakon je usvojen a da je predhodno pohapšena sva opozicija u parlamentu. Zakon je usvojen običnom većinom glasova, a ne dvotrećiunskom većinom u skladu propisom iz člana 91. stav 6, Ustava Crne Gore, koji propisuje da kada se odlučuje o imovini stranog lica nije dovolja obična već kvalifikovana većina. Ovde je u pitanju imovina SPC, a ona je u Crnoj Gori strano pravno lice i za usvajanje  o pljački-preknjižavanjem  imovine SPC trebala je dvotrećinska većina glasova.

I da to sve ostavimo po strani, predmetni zakon je najočigledniji izvor nepravde, nepravičnosti, nezakonitosti, neustavnosti sastanovištva  maaterijalnog  prava. Sa njim se ruši pravni poredak Crne Gore, izaziva njaviši stepen pravne sigurnosti. Evrospki sud  i njegovo Veliko veće od 17 sudija ne bi imali težak posao da identifikuju i osude brojsna kršenja prava i sloboda iz Evropske konvecije.

Ovim zakonom se  krši pravo na imovinu garantovano članom 1. Prvog Protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.  Pomenuti  protokol  predvidja:

„Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima medjuunarodnog prava.“

Sudka praksa je proširila ovo pravno pravilo i pod pravom na mirno uživanje imovine stvoren je jedan koncept rukovodjen idejom da namera Konvencije nije da garantuju iluzorna, teorijska prava, nego prava koja se efikasno sprovode i štite, Sud se zauzima za princip praktičnih i delotvornih prava. Evropski  Sud je u svom tumačenju stvorio autonmni koncept imovine, nezavisan od formulacija koje su zastupljene u nacionalnim pravima.

Autonomni pojam imovine izgradjen u praksi Suda prevazilazi sadržinu koju pojam svojine ima u tradicionalnom značenju utemeljonom na rimskom pravu i domaćem pravu Crne Gore, jer donekle se približava širom  anglosaksonskom konceptu, s obzirom da ne obuhvata samo pravo svojine, već čitav niz imovinskih prava.  Sve to nikako ne ide u prilog  crnogorski predlagačima Zakona o vjerskim slobodama. Jer kada se uporedi koncept imovine koji oni zastupaju u premetnom predlogu Zakona sa stavovima iz tako strvorenog modernog evropskog koncepta prava na mirno uživanje imovine , izgleda da se crnogorski zakodavac grubo poigrava sa svim  demokratskim i pravnim načelima.

Zna se da he Evropski sud je izgradio i bogatu praksu  u vezi  zabrane diskriminacije iz člana 14 Evrospke konvencije kada u pitanju  status verskih zajednica i pojedinaca. Za nas u regionu najpoznatiji je slučaj Saveza crkava Riječ života protiv Hrvatske, iz 2010. godine, gde Evropski sud presudio da je prekršen član 9  Konvencije koji garantuje slobodu mišljenja, savesti i vere i član 14 Konvencije. Suština spora je bila u tvrdnji da je Vlada sa drugim verskim zajednicama ztaključila sporazum ali, ne i sa  Savezom crkava pod imenom Riječ života.  Sličnost sa aktuelnom situacjom u Crnoj Gori i i zbegavanjem sporazuma  o imovini  jedino sa Mitropolijom je više nego uočljiva. Evropski sud presude donosi na osnovu svoje sudske prakse i presadana!

U oblasti duhovnih sloboda i prava proučavaju se mnoge  presude u kojima su  države potpisnice  nezakonito ograniočavale slobodu ispovedanja vere. Odredbe o registraciji verskih zajednica iz crnogorskog zakona su, takodje, vrlo sporne  i teško održive sa aspekta prakse evrospkog suda. U tim presuda se podstiče pluralizam, tolerancija i otvorensot duha, kao oznake demokratskog društva, a ne zabrane  i  ograničenja u vezi  imena verskih  zajednica!

Ono što  je izvesno niko i nikada još  u modernoj Evropi, a ni u  praksi Evropskog suda u Strazburu,  nije imao slučaj da se preknjižavanjem  upisa u Katastru stiče imovina, niti da se odlukom vladujće patrije i državnih organa stvara nova crkva, koja  još u svom nazivu nekanonski  i necivilzacijski  zloupoterbljava pojam  –  pravoslavlja!

U svojoj naučnoj studiji „Evrospko pravo evroskog prava“ dr Dragoljub Popović, navodi da  je pred  Evropskim sudom više od 90 odsto  pojedinačnih  predstavki i da je  tako  gledno srazmerno mali  medjudržavnih  tužbi. U medjudržavnim sporovima najpoznatije su  presude koje  Veliko veće  od 17 sudija Evropsko suda donelo u slučajevima:  Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva 1978. i u slučaju Kipar protiv Turske iz 2001. godine.

Jedan od dobrih poznavalaca ove oblasti prava, tvdri da se državne tužbe pred Evrospkim sudom u Strazburu relativno retko podnose  zbog  neznanja i  neinformisanosti, ali i pogrešnih tvrdnji da se one mogu označiti kao mešanje u unutrašnje stvari druge države! Sve članice Saveta Evrope ratifikovale su i uvrstile u svoje domaće zakonodavstvo Evropsku konvenciju i takvoj situaciji niko ne može da se poziva na mešanje u unutrašnju  politiku i niti da po tom osnovu osporava nadležnost Evrospkog suda u Strazburu.

Advertisements

To je apsolutno netačno  jer država tužilac je u obavezi da  nastupa u opštem interesu, braneći  pozitivne teokvine savremenog evropskog zakonodavstva. Naime, nije potrebno da država koja pokreće postupak bude „žrtva” ponašanja druge države, niti je ona u obavezi da imenuje konkretna lica-žrtve navodnog kršenja konvencijskih prava. Dovoljno je da ukaže na zakonodavstvo ili administrativnu praksu druge državu  koji su u neskladu sa Evropskom konvencijom i to u ime zajedničkih vrednosti i zaštite  prava i sloboda!

Predrag Savić, advokat i pisac

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *