U crkvu ide sada samo sirotinja. Još samo sirotinja veruje u Boga. Izdali su ih i prijatelji i vlastita država. Samo im je Bog ostao…

U crkvu ide sada samo sirotinja. Još samo sirotinja veruje u Boga. Izdali su ih i prijatelji i vlastita država. Samo im je Bog ostao…

Dok čekam suprugu, palim cigaretu i posmatram prolaznike. Tik do mene susretoše se dvojica starijih ljudi. Po pozdravu, vidi se da se poznaju godinama. Hteo ne hteo, čujem njihov razgovor.

U crkvu ide sada samo sirotinja. Još samo sirotinja veruje u Boga. Izdali su ih i prijatelji i vlastita država. Samo im je Bog ostao...
Piše: Rajko Dvizac

– Nešto te slabo viđam. Da nisi bolestan? – pita jedan od njih.
– Ma znaš ti moju boljku. Redovno pijem terapije. Nemam pojma ni da li pomažu il ne pomažu. Lekovi ko lekovi… Dokle ima veka, ima i leka – odgovara mu starac i zakašlja se.
– Ponovo pušiš? – zabrinu se prijatelj. – Znaš da ti je lekar zabranio.
– Znam. Pa šta onda? Nemoj ovo, nemoj ono… Najbolje nemoj ništa. Jebem ti život ako mi je sve zabranjeno – opsova starac.
– Dobro i kažeš – složi se prijatelj.
– Ma da imam pravu penziju koja dolikuje čoveku, išao bih svuda gde me srce vuče. Ovako, ne pamtim kad sam zadnji put ušao u kafanu. Kada sam se poslednji put pošteno najeo.
– A nekada su te i tamburaši pratili kući – priseća se prijatelj. – Eh. bila su to druga vremena. Imalo se para. I za kuću, i za sebe i za kafanu…
– Jebem im sve po spisku. Pokradoše nas nepismeni lopovi. Nema ni cigare da kupim ko čovek – ponovo opsova gospodin u izbledelom kaputu.
– Pa kako onda pušiš?
– Kako? Ko i sva sirotinja. Kupujem duvan na pijaci pa sam zavijam cigare. A i to mi daju na crtu. Od penzije do penzije.
– Kažu da te cigare ne valjaju? – upozori ga prijatelj.
– Opet čitaš one glupe novine, a?! Mnogo su mi oni pametni. Neka nam povećaju penzije pa ću cigarete kupovati u trafici. O tome ćute, bitange.

Prijatelju ućutaše. Starac izvadi pravljenu cigaretu iz kineske tabakere i zapali je.

– A nema ti ni u crkvi. Zar si ti, koji si u inat išao u vreme komunjara u crkvu, sada se pod stare dane odrekao Boga?
– Nisam se ja odrekao Boga. A u crkvu ne idem, eh….
– Zbog ovih novokopmponovaih vernika ili zbog naših popova koji voze skupe automobile? – zapitkuje prijatelj.
– Ma zabole me za njih. Nemaju oni veze sa Bogom. Nije to razlog što sam prestao da idem u crkvu.
– Pa koji je onda?

Starac uzdahnu. Povuče nekoliko dimova i okrenu glavu u stranu. Prema meni. Oči mu se napuniše suzama.

– Ne idem jer… jer u crkvu ide sada samo sirotinja. Još samo sirotinja veruje u Boga. Nema kome da se obrati. Jedino im je Bog preostao da mole za pomoć. Izdali su ih i prijatelji i vlastita država. Samo je Bog ostao… A eto, mene je sramota da sa fakultetskom diplomom i uspešnom karijerom inženjera što sam sada na silu, postao siromašan. Stidim se ja, kad već neće oni. Moja duša je postala moja crkva. U njoj je moj Bog uvek tu za mene. Kući imam Bibliju, čitam je i molim se da Gospodu da mi olakša ovu starost. Ili da je olakša ili da je skrati…

Starac naglo prekide razgovor. Baci do pola popušenu cigaretu, mahnu prijatelju u znak pozdrava i bez reči ode u mrak.
U samoću… U tugu…

Rajko Roki Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Pratite nas na Fejsbuku!


This will close in 15 seconds