Vida Ognjenović: Treći srpski ustanak će biti rezultat toga što se društvo tako nepomirljivo podelilo
“Neću o politici!” U odsečnom tonu kojim je to saopštila Vida Ognjenović moglo bi se prepoznati razočaranje, duboka svest o uzaludnosti priče na tu temu, pomalo i umor od dnevnopolitičkih trivijalnosti, ponajpre teški prezir.
Da je sreće, sa njenom impresivnom biografijom priznatog pisca, reditelja i profesora, pitanju o politici ne bi ni bilo mesta. Ovako, odakle god smo krenuli, nekako bismo došli do tog najomiljenijeg “srpskog zanata” za koji se još nije utvrdilo da li ga više obožavaju, mahom nedoučene ali profesionalizovane kalfe koji od njega sjajno žive ili običan puk koji se politikom bavi o svom trošku, strasno i glasno, gotovo do pogibelji.
Bar da krenemo od književnosti. Vidin najnoviji roman “Mehanizam” okarakterisan je kao “roman o mehanizmu hajke i progona”. Na koji način funkcionišu danas i koje su posledice?
– Imaju istu moralnu bezobzirnost i ciljanu razbijačku energiju. Uz to računaju s potvrđenim iskustvom da se u sredini bez kultivisane društvene svesti klevete uglavnom primaju po principu: gde što šuška nešto živo ima. Mali je procenat onih koji će se prisetiti da, na primer, i vetar može da izazove šuškanje. I još nešto, uz ovu savremenu komunikacijsku efikasnost, hajke i progoni su pogubniji, naročito u situaciji medijske blokade. Posledice su takve da se jedva razlikuje istina od klevete, jer je arbitraža korumpirana političkom pragmom i ograničena neznanjem.
Ovih dana smo svedoci svojevrsnih medijskih i političkih hajki, kako vi gledate na to, ako ste pratili šta se dešava?
– Hajka je, kao što znate, lovački izraz. Dakle, koliko ja shvatam, ovo je vreme lova na divljač u koju se ubrajaju svi koji primećuju carsku golotinju. Ne fali ni ovih koji trče sa spremnim pelerinama da cara pokriju.
Kojih je više?
– Ne znam kojih je više, ali podjednako su štetni i jedni i drugi. Najgore što se društvo tako nepomirljivo podelilo na jedne i druge i tu nema razgovora ni dogovora.
Koji će biti rezultat?
– Treći srpski ustanak!
Protiv koga, ne mislite valjda da će Srbi na Srbe, mada nam ne bi bilo prvi put?
– Treći srpski ustanak, ne znam protiv koga. Recimo, protiv botova.
Na koji način i kako se menja naše društvo. Junak u jednoj vašoj priči iz “Otrovnog mleka maslačka” kaže u jednom trenutku “Ako si došao da menjaš, begaj za vremena, bolje ti je…”. Postoji li strah od promena u ovom društvu i da li su promene koje se događaju uvek na našu polzu?
– Termin promena spada u reči koje se olako upotrebljavaju. Odnekud se uobičajilo shvatanje da je promena uvek nabolje, a iskustvo nas uči da nije uvek tako. U stvari, nevolja je u tome što svaka promena kod nas izaziva izvestan otpor. Nažalost, izgleda naročito se odbijaju one koje su pozitivne.
Postoji li prostor za promene, potreba sigurno postoji?
– Postoje i potreba i prostor, ali ih treba koncipirati kako treba. Treba ih zamisliti i planirati i imati u vidu građanske potrebe i mogućnosti ovog društva, a ne samo vlast i njeno održanje. Ovde oduvek imamo strašan otpor vlasti prema promeni same sebe i svaka vlast veliku energiju troši na sopstveno održanje, a vrlo malo na razvoj društva i društvene svesti. Svaka se vlast kad dođe na čelo kolone počne plašiti upravo te kolone, plaši se građanstva i razvijene društvene svesti i čini sve da tu svest zadrži na istom ili još nižem nivou i da građane ubedi da im je dobro i da će im biti još bolje. A što im nije dobro, to su sami krivi.
Princip svake vlasti je da se što duže održi. Koliko ima krivice u građanstvu i narodu koji pristaje na tu vrstu igre?
– To nije krivica nego nužnost. Ako prvo narod i građane izgladniš do te mere da jedva žive i da im je važan svaki dinar koji zarade na bilo koji način, ne možete od takvog građanina očekivati nikakvu promenu. On se trudi da promeni samo sopstveni status, da prestane biti gladan, da preživi. Maksimum njegovog angažmana je da sanira sve nestašice koju su ga snašle.
Svedoci smo i olakog potezanja reči “fašizam” u našem javnom govoru, ovde gotovo svakodnevno neko nekog nazove fašistom. Koje je vaše mišljenje o tome?
– Ne smatram da se ta reč poteže olako, nego da se olako prelazi preko takve optužbe i time se nipodaštava njena oštrina.
Gledate li televiziju, da li je baš ta zabava miliona u stanju da pravi toliku štetu koja joj se pripisuje?
– Sudeći po masovnom odzivu ta vrsta zabave pravi štetu jer anestezira svako iole razumno prosuđivanje o stvarima. Zato je vladajuća politika favorizuje kao jeftin i prijemčiv opijum za narod, kako su nekad komunistički ideolozi zvali religiju.
Jesu li nam za sve krivi rijaliti programi ili su oni samo logična faza u genezi našeg opšteg “uneozbiljavanja”?
– Šta jedan naručen program sam po sebi može da skrivi? On je samo ogledalo, dakle pomoćno sredstvo, vid zabave smišljen da bude pokriće za neznanje, intelektualnu nemoć i animalizaciju čulnog. Tim prizemno pornografskim budalaštinama se podvaljuje gledaocima, prodaje im se populistički program za samozadovoljavanje masa. Međutim, mladi ne pasu tu travuljinu, nego i na to odgovaraju masovnim bekstvom. Ne znači, naravno, da toga nema tamo gde će ubežati, ali oni već prema tome imaju stav i neki imunitet.
Kako smo došli do ove preokupacije politikom, da nam ona postaje život i da odlučuje o svemu?
– Ne znam kako, ali trpim tu činjenicu. Komunizam je imao formulu: socijalizam plus elektrifikacija. Ovo naše bezimeno društveno uređenje koje se izdaje za demokratsko, održava se na formuli populizam plus pornografija. Po toj formuli politika ulazi u sve pore podanika.
Potpredsednica ste međunarodnog i predsednica srpskog PEN centra. Koji je uticaj književnosti i poslenika pisane reči danas u svetu, hoće li ih pobediti “laconica brevitas” digitalnog komuniciranja?
– Pa da, komunikacije su iz naučne fantastike prešle u realnost, pa knjiga nije više jedno od svega nekoliko značajnih sredstava brzog saobraćanja među ljudima. Pa iako više nije sredstvo brzog obaveštenja, jeste pouzdanog i solidno proveravanog. Knjiga, složićete se, ne prikazuje samo rezultat, nego i proces na osnovu koga se do njega došlo i još mnogo toga što je potrebno da bi se rezultat razumeo. Tu će ona, po mom mišljenju, zadržati uticaj, ma u kojem se obliku ubuduće pojavljivala.
Vi ste i dramski pisac, pišete li kad knjige rediteljskom rukom?
– Ako pod rediteljskom mislite čitalačkom, odgovaram potvrdno. Pišem.
Šta kažete na događanja u Narodnom pozorištu?
– Svaka pobuna unutar jedne profesije ima smisla i malo ih je kojima ne treba poklanjati ozbiljnu pažnju. Ova je sigurno zaslužuje.
Stručnjaci su ovde pojeftinili
– Ljude koji misle svojom glavom i saopštavaju šta misle ovde vrlo lako proglasimo ludim. Davno je Karl Poper rekao da demokratija nije vladavina naroda nego vladavina stručnjaka, a stručnjak je kod nas užasno pojeftinio i zato u njega imamo vrlo malo poverenja. Tome je doprinelo i odlazak pravih stručnjaka preko granice, fabrikovanje lažnih diploma, tako da ovde svako može biti sve. Od profesora Mićunovića sam čula jednu anegdotu o Česima. Pita Čeh drugog Čeha kako je moguće da nam predsednik bude Novotni, a ovaj mu odgovara: “U našem ustavu piše da svako može biti predsednik, pa i Novotni”. Tako i ovde. U ovoj partokratskoj koncepciji društva svako može i direktor i ministar svega i svačega. Ne može jedino ako nije član vladajuće partije. U takvom društvu individualac koji misli svojom glavom nema nikakve šanse. On se uzalud trudi da bude najbolji u svojoj oblasti, usavršava se i specijalizuje.
Izvor: Blic/ Ranko Pivljanin