Vitez, monah, književnik i državnik-mudri Danilo II

Srpska istorija prepuna je ličnosti koje su učestvovale u izgradnji  duhovne i svetovne države, međutim, mali je broj, gotovo zanemarljiv, onih koji su svojim životom svedočili da su vični podjednako  molitvi, peru, diplomatiji i maču. Jedna od takvih, retkih, tajnovitih ličnosti bio je i arhiepiskop srpski Danilo II. U svako vreme, u svakom veku, Gospod daruje narod rođenjem ugodnika koji će biti putokaz ka Istini i svedočanstvo Božije ljubavi prema onima koje je sazdao prema liku svome. Mladi plemić koji će sesti na Tron Svetog Save I Srpskog, u mladosti je bistrinom svoga uma i snalažljivošću svojih postupaka zavredio pažnju i zadobio poverenje moćnog kralja Milutina Nemanjića. Nema sumnje da je srpski vladar, prepoznavši u mladom plemiću ogroman potencijal za službu Crkvi i Otadžbini imao ozbiljne planove i pripremao ga za buduću službu. Čovek planira, Bog deluje, tako je i bilo-mladi pripadnik plemstva i miljenik dvora, ideći putevima Rastka Nemanjića, beži u Hilandar-duhovni bedem Srpskog Pravoslavlja, gde se slavi ime Igumanije, Vladičice, majke Gospoda Isusa Hrista.

Međutim, turobna vremena,svakodnevni pljačkaški pohodi i potraga za bogatim plenom bile su okolnosti u kojima je obitavalo i monaštvo. Svakako, znalo se da je Hilandar zadužbina Nemanjića svome Pravoslavnom rodu i da je bogato darivan od strane svakog Nemanjića koji je sedeo na Tronu. To su znali i jedni od najkrvoločnijih pljačkaških najamničkih hordi toga vremena-takozvana ”Katalonska kompanija”. Ovi najamnici, čiji je iskonski naziv Almogaveri i bili su verni u službi aragonsko-katalonskih kraljeva bili su poslati na istok po tražnji tadažnjeg Romejskog Vasilevsa Andronika II Paleologa, u nadi da će mu biti efikasno i nemilosrdno oružje protiv turske najezde iz Male Azije. Međutim, Sveta Stolica i titularni ”latinski car” Šarl od Valoa su imali uticaj na ove plaćeničke horde a njima je uvek odgovaralo slabo Pravoslavno Romejsko Carstvo uprkos opasnosti sa istoka. Jasno je, dakle, da se opet spekulisalo o nekakvom ”Krstaškom” pohodu čiji će zapravo cilj biti uništiti ”šizmatike” to jeste pripadnike Pravoslavne vere.

Sveta Gora, na koju je mladi srpski plemić pobegao, napustivši kraljev dvor i dobivši ime Danilo, u to vreme, 1300. godine bila je središte duhovnog Pravoslavnog života u Srba, mesto koje čuva basnoslovno bogate riznice i biblioteku čiji spisi su neprocenjivi. Jasno je, mesto na Svetoj Gori o kojem govorimo, Hilandar, bio je prvorazredno važan za vladare Srpske te je stoga ovaj manastir bio i neka vrsta centra ”obaveštajnog” vođa našeg otačestva. Mladi monah, Danilo, našavši se u takvim okolnostima pokazao je sposobnosti koje će ga godinama činiti najmoćnijom figurom u Srba. Pre nego što je došao na Hilandar, Danilo je bio u ličnoj pratnji kralja Milutina, svakodnevno se učio viteškim vrlinama i veštinama, učeći od najboljih mačevalaca onoga doba, vitezova na glasu. Za njegovo obrazovanje su bili zaduženi najvispreniji poznavaoci grčkog, latinskog, francuskog, književnosti, medicine i istorije diplomatije. Za samo dve godine boravka na Hilandaru, Danilo je proglašen igumanom, i to u Srbiji, jasno-po nalogu sa dvora Nemanjića. Boljeg čoveka za odbranu od pljačkaških hordi Sveta Gora nije mogla da ima. On je bio Milutinov čovek od poverenja i osoba predviđena za obavljanje najkompleksnijih zadataka. Danilo je u hilandar dovodio kolone crnorizaca pod čijim mantijama su zveckali skriveni viteški mačevi i oklopi. Jedini Hilandar je uspevao da odoleva Katalonskoj kompaniji koja je svakodnevno pustošila sve pred sobom. To je zahvaljujući i tome što su, u to doba, svi utvrđeni srpski manastiri iza svojih zidina skrivali dobro uvežbane vitezove spremne da u svakom trenutku monašku crnu rizu zamene oklopom i dohvate mač da odbrane svetinju. Pljačkaši to nisu znali a očigledno nisu ni bili svesni da je ”komandant” odbrane Hilandara strateg od najvećeg poverenja jednog od najmoćnijih vladara tadašnje Evrope-neustrašivog i moćnog Milutina.

„Velika množina njih počeše seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo od njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujući se napred. Strašno beše videti njihov ubojni stroj. Gospodin moj, hrabra duša, ostade nepokolebiv, muški boreći se sa bezbožnicima od jutra do večera“-govori nam Danilov nastavljač.

Danonoćna borba za najsvetije Srpsko mesto nije sprečila Danila da, tajnim kanalima najveće manastirske dragocenosti dopremi do Prestonice Skoplja i gospodina Kralja. Sa Dvora u Skoplju je poručeno da se iguman hitno dovede u Skoplje zajedno sa bratijom i dragocenostima, kako bi im se spasili goli životi. Danilo je kategorički odbio naredbu iz Skoplja verujući u svoje odabrane monahe-vitezove. Videviši nepokolebljivost svog mladog igumana Milutin je, tajnim kanalima-putevima koji nisu bili poznati pljačkašima u Hilandar poslao pojačanje u vidu elitnih odabranih vitezova koji su ispod mantija skrivali strele, mačeve i noževe, spremni da poginu zarad imena Hristovog. Čim su stupili iza zidina Hilandara Milutinovi vojnici su predložili jedan brzi, žestoki kontranapad, računajući na snagu svoje oklopne garde. Međutim, poznavajući puteve koji su mnogima nepoznati Danilo je vojsku izveo tačno iza leđa pljačkaša na putu kojim su nosili razgrabljeno blago.

„Mnoge umrtviše, druge raniše, a zarobljenike otpustiše u slobodu. Tu ugrabiše mnogo bogatstvo poganika. A gospodin moj i učitelj uze oružje sve išarano zlatom samoga vojvode tih poganika“-kaže biograf ovog slavnog igumana.

Advertisements

Ovo je bio jedan od bitnijih momenata borbe za Svetu Goru i njena prekretnica. Poslednji okršaj Danilove vojske sa hordom Katalonaca dogodila se prilikom borbe za ruski Pravoslavni manastir Pantelejmon. Pljačkaše su na zidinama ovog manastira dočekali elitni srpski strelci sa napetim lukovima spremnim za precizno gađanje. Iznemogli, vidno proređenih redova a i znajući koliko su moćni strelci sprkog kralja pljačkaši su , znajući da manastir Svetog Pantelejmona oskudeva sa vodom zapalili  oko pirga lomaču sa vatrom, računajući da će tako završiti sa zidinama ovog slavnog manastira kao i sa srpskim elitnim jedinicama. Vode nije bilo ali je zato iguman Hilandara, računajući na mogućnost napada vatrom imao pripremljene ćupove vina koje su monasi-vitezovi prosuli i ugasili vatru, dok je pljačkaše koji su upalili vatru, na Danilov znak napala rezerva srpskih monaha-vitezova i strahovito potukla do nogu. Ovo je predstavljalo veličanstvenu pobedu kojom je komadnovala ličnost koja je bila miljenik kralja Milutina, savetnik Stefana Dečanskog i bez čijih mudrih pouka Dušan nikada ne bi bio ”Silni”. Danas ga se sećamo, i narod i Spska Pravoslavna Crkva. Hvala mu za sve.

Bojan Milić

Advertisements

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *