ZAŠTO ZA VREME POSETE UAE NIJE AKTIVNO STAO U ZAŠTITU BLISKOISTOČNIH HRIŠĆANA?
- Zemlja kojom je koračao Isus Hristos i krajevi u kojima su propovedali njegovi prvi sledbenici, u dogledno vreme mogu ostati bez hrišćana! A Papa tokom svog obraćanja pred Muslimanskim savetom mudraca i u omiliji na stadionu pred više od 130 000 katolika (većinom stranih radnika u Emiratima) i oko 4000 muslimana nije određenije progovorio o ovoj produženoj tragediji
- Od pojedinih visokih vatikanskih zvaničnika moglo se u nezvaničnim razgovorima tiho čuti čak i to da je Putinova Rusija danas među velikim i uticajnim državama jedina stvarna zaštitnica bliskoistočnih hrišćana. Za sve to vreme ni kod koga od svojih mnogobrojnih sagovornika u Vatikanu nisam mogao zapaziti ni tračak simpatija za islam kao versko učenje, koje većina katoličkih teologa, bez obzira na sva ograđivanja posle Drugog vatikanskog koncila i prekretnog dokumenta Nostra aetate, suštinski smatra krivotvorenim hrišćanstvom
- Šta bismo mi Srbi, na Balkanu, pa i u BiH, mogli iščitati iz Papine posete Arabijskom poluostrvu i načina na koji se obratio katoličkim vernicima, ali i inovercima i nevernicima, u Abu Dabiju? Verovatno to da bismo se morali izboriti za takvu političku konjunkturu i odnos snaga na svome prostoru da Vatikan ne dovedemo u iskušenje da se pragmatično prilagođava nekoj za nas nepovoljnoj „situaciji na terenu… Srećom, iako suočeni sa velikim izazovima, ipak nismo u bezizlaznom položaju bliskoistočnih hrišćana. Naprotiv!
Piše: Darko TANASKOVIĆ
NEDAVNA poseta pape Franje Ujedinjenim Arapskim Emiratima, kao prva koju je jedan poglavar Rimokatoličke crkve učinio nekoj zemlji na Arabijskom poluostrvu, očekivano je na globalnom planu privukla veliku medijsku i javnu pažnju, izazvaši različite, delom oprečne odjeke.
U skladu sa sve rasprostranjenijim manirom prenaglašavanja značaja događaja o kojima izveštavaju, kako bi i njihov novinarski udeo dobio na značaju, površniji komentatori odmah su je proglasili istorijskom. Srećom, bilo je i promišljenijih i uravnoteženijih reagovanja, među koja, pogotovo u smislu sagledavanja svetskih procesa u kontekstu prilika na bivšem jugoslovenskom prostoru, svakako treba ubrojiti oglašavanje Srđe Trifkovića ( „Sve o Srpskoj“, 10.02. i „Chronicles Magazine“, 20.02.2018).
Suvereni poznavalac kretanja u međunarodnim odnosima i uloge islama u društvu i u politici, Trifković, kao i obično, obavešteno, realistično i lucidno razmatra suštinu i domašaje Papinog izleta u Arabiju, razložno zaključujući da ova poseta „nije uistinu istorijska, kako su nas ubeđivali zapadni mediji i njihovi beogradski korifeji, jer se ništa bitno neće promeniti“, kao i da je „ona pre svega trijumf šeika el-Tajeba i njegovih istomišljenika, pobornika islamskog status-kvo koji ne obećava ništa dobro ni preostalim hrišćanima u islamskom svetu ni nevernicima u celini“.
Sa ovom ocenom teško je ne složiti se, iako je govoriti o „trijumfu“ glavnog imama al-Azhara možda malo preterano. Pre bi se moglo reći da je Papina poseta još jedan spektakularan potez ambicioznog emiratskog bosa Muhameda bin Zajeda u njegovom nastojanju da se, prvenstveno na Zapadu, pozicionira kao lider najbogatijeg dela arapskog sveta, u „prijateljskom“ nadgornjavanju sa Saudijcima i oštrom sudaranju sa Katarcima.
Ugostiti rimskog pontifeksa za njega je svakako simbolički veoma važan poen, a čitava predstava je nesumnjivo odgovarala i planovima dvojice verskih predvodnika koji su u njegovoj režiji pali u srdačan zagrljaj.
Ono što, međutim, što zavređuje ozbiljnu pažnju, a na čemu u svom komentaru insistira i Srđa Trifković, jeste krajnje nezavidna sudbina i perspektiva hrišćanskih zajednica na Bliskom istoku, i šire u islamskom svetu, osuđenih na diskriminaciju, patnju i bespovratno iseljavanje.
Zemlja kojom je koračao Isus Hristos i krajevi u kojima su propovedali njegovi prvi sledbenici, u dogledno vreme zaista mogu ostati bez hrišćana! A Papa tokom svog obraćanja pred Muslimanskim savetom mudraca i u omiliji na stadionu pred više od 130 000 katolika (većinom stranih radnika u Emiratima) i oko 4000 muslimana nije određenije progovorio o ovoj produženoj tragediji i, posebno, odgovornosti muslimana zbog stalnog pritiska promenljivog intenziteta, sve do ubilačkog nasilja, na potomke hrišćana koji su Bliski istok nastanjivali mnogo pre pojave islama, a koje islamistički ekstremisti apsurdno i sumanuto optužuju kao „petu kolonu“ (neo)imperijalističkog Zapada.
Kako razumeti to Papino prećutkivanje preteškog položaja hrišćana u većinski muslimanskim sredinama i da li je ono posledica njegove „islamofilije“?
To je bitno pitanje, pogotovo s obzirom na završni akcenat u Trifkovićevom tekstu, upozorenje da bi Srbi u Republici Srpskoj trebalo da ne gube iz vida problematičnu „nežnost“ Svete Stolice prema islamu, naročito u slučaju kakvog hipotetičkog otvorenog sukoba sa muslimanima u BiH, što je nešto što sada nije verovatno, ali nikada i potpuno isključeno.
Iako ovu temu Srđa Trifković samo nagoveštava, treba pozdraviti njegovu (ne samo ovom prilikom ispoljenu) spremnost da stvari, u skladu sa svojim viđenjem, bez izvrdavanja naziva pravim imenom i odvažno ukazuje na one aspekte situacija koje analizira, a koji se nadvijaju nad intimna razmišljanja mnogog savremenika i zasvođuju ih nemirom, ali se mahom potiskuju u predele prećutnog i nepoćudnog, odnosno „politički nekorektnog“.
Interno, regionalno raseljavanje i egzodus hrišćana sa vekovnih bliskoistočnih ognjišta traju već decenijama, pa i vekovima, ali su u novije vreme, usled sukoba, ratova i osećanja besperspektivnosti, omasovljeni i ubrzani. To je sramni teret na savesti savemenog čovečanstva, kako bliskoistočnih muslimana što svoje hrišćanske sunarodnike, bez obzira na izuzetke na pojedinim prostorima i u mirnijim vremenima, koji se ne smeju prenebregnuti, ne doživljavaju kao istinsku i ravnopravnu braću, tako, ako ne i više, licemernog (post)hrišćanskog Zapada.
Razne (geo)političke kalkulacije i pogodbe, zavisnost od arapske nafte i novca, a od devedesetih godina i široko usvajanje liberalističko-mondijalističke mantre o potrebi otvaranja prema tzv. „umerenom islamu“ i povlađivanje raznim aberacijama u muslimanskom svetu, uz spremnost da se relativizuju i neke temeljne postavke tradicionalnog evropskog morala i sistema vrednosti, pa i pravne norme, sve je to doprinelo da se bliskoistočni hrišćani objektivno „puste niz vodu“ i prepuste na milost i nemilost svojih doslednih progonitelja.
Nije se, naravno, moglo očekivati da će papa Franja u obraćanju „braći muslimanima“ u njihovoj kući, poput Urbana II u Klermonu 1095. godine, pozvati na krstaški rat protiv uzurpatora Hristovog groba, ali bi svakako bilo simpatičnije da je bar malo određenije ukazao na neizdržljivo teške prilike hrišćana i odgovornost muslimanske većine za taj civilizacijski greh.
Da li je svojim sagovornicima nešto u tom smislu poverio in camera caritatic, ne može se znati, ali se ni takvom mogućnošću ne bi trebalo preterano zavaravati. Jer, i kad se sa predstavnicima muslimana razgovaralo „na domaćem terenu“, poruke nisu bile mnogo određenije i oštrije.
Kardinal Leonardo Sandri, prefekt vatikanske Kongregacije za istočne crkve, inače, kao i Papa, Argentinac italijanskog porekla, na međuhrišćanskoj konferenciji u Bariju „Budućnost hrišćana na Bliskom istoku?“ (2015) nazvao je „skandalom“ to što se „interesi i ravnoteže snaga i bogatstava neodstupno pretpostavljaju, ne više samo blagostanju, već i egzistenciji čitavih naroda“. Narednom rečenicom je, međutim, odmah i posvedočio meru vatikanske moći da se takvo nepovoljno stanjeispravi: „Kao prefekt Kongregacije za istočne crkve, svake godine sam prinuđen da u ime Svetog Oca uputim apel kako bi se u svim svetskim zajednicama izrazila velikodušna podrška opstajanju naše braće u Svetoj zemlji“.
Toliko! Dodao je ipak i posrednu ocenu ponašanja tih „svetskih zajednica“:
„Kad naša braća na Orijentu slušaju priču o Pilatovom pranju ruku posle presude Isusu, po svoj prilici bi mogli pomisliti na indiferentnost i pasivnost kojima se praktično prepustila međunarodna zajednica pred tragedijama koje se već godinama zbivaju u Siriji i u Iraku“.
Tokom svog šestogodišnjeg diplomatskog službovanja pri Svetoj Stolici neprestano sam slušao lamente nad sudbinom bliskoistočnih hrišćana, ali i gledao nemoćno širenje ruku tamošnjih prelata pred, najblaže rečeno, pilatovskim postupanjem onih koji bi delima, a ne samo svečanim zaklinjanjima i molitvama mogli da utiču na stanje hrišćanskih zajednica na Bliskom istoku.
Od pojedinih visokih vatikanskih zvaničnika moglo se u nezvaničnim razgovorima tiho čuti čak i to da je Putinova Rusija danas među velikim i uticajnim državama jedina stvarna zaštitnica bliskoistočnih hrišćana. Za sve to vreme ni kod koga od svojih mnogobrojnih sagovornika nisam mogao zapaziti ni tračak simpatija za islam kao versko učenje, koje većina katoličkih teologa, bez obzira na sva ograđivanja posle Drugog vatikanskog koncila i prekretnog dokumenta Nostra aetate, suštinski smatra krivotvorenim hrišćanstvom.
U kritičkom odnosu prema muslimanima najdalje je u jednom trenutku otišao papa Jovan Pavle II, založivši se za reciprocitet, kao osnovni princip u poštovanju verskih prava između hrišćana i muslimana, dok je Benedikt XVI privremeno ukinuo Papski savet za međureligijski dijalog, ocenivši da je postao čisto ritualistički, da ne donosi nikakve plodove, a da suštinskog prodora ne može ni biti sve dok „muslimani ne izmene odnos prema svojoj Objavi“ (tj. Kuranu).
Verovatno se mnogi sećaju kako je ovaj učeni i tanani teolog, navođenjem suda vizantijskog cara Manojla II Paleologa (oko 1391) o verovesniku Muhamedu i njegovom učenju, u prologu svog predavanja o veri i razumu u Regensburgu (septembra 2006), izazvao gnev muslimanskog sveta. Papa je javno zažalio zbog toga, naknadno je obrazložio svoju nameru sa spornim citatom, ali se nije izvinio, jer nije imao zašto.
Ipak se već krajem novembra iste godine našao u istanbulskoj Plavoj džamiji, gde se u prisustvu velikog muftije Istanbula Mustafe Čagridžija bosonog pomolio za mir i pronalaženje zajedničkog puta ka njemu sa muslimanima. Na tom putu je 2017. godine u Vatikanu primio i čuvara muslimanskih svetih mesta, saudijskog suverena Abdulaha ibn Abdulaziza al-Sauda, što je naišlo na protivrečne reakcije, kako u Rimskoj Kuriji tako i u svetu.
Ako bi se kod pape Frančeska, s obzirom na njegovu programsku otvorenost za „svekoliko ljudsko cveće“, moglo i pomisliti na nekakav refleks „islamofilije“, u (formalnom) sazvučju, odnosno konvergenciji sa relativizujućim pogledom na svet i diskursom zapadnjačkih posthrišćanskih sekularista, sa danas „umirovljenim papom“ Benediktom XVI to nikako ne bi mogao biti slučaj.
Dovoljno je prisetiti se njegovog odlučnog, javno iznetog stava protiv evrointegracije Turske, kao „antiistorijskog“ projekta, pa shvatiti da mu je sve bilo jasno, a da nije bio spreman na popuštanje pred bilo kakvom „političkom korektnošću“ trenutka.
Vatikanu, inače, pripada odlučujuća zasluga za skorašnje uvođenje pojma/termina „hristijanofobija“ u službeni pojmovnik međunarodnih organizacija (OUN, OEBS). Ranije se govorilo isključivo o antisemitizmu i islamofobiji.
Uprkos tome što je papa Frančesko od početka svoga pontifikata zaista uneo mnogo novina u odnosu Crkve prema društvenom okruženju, a i u poretku unutar njene prilično okoštale strukture, ispoljivši zavidnu odvažnost i inicijativnost, u stavovima o nekim bitnim pitanjima katolicizma u savremenom svetu postoji dubinski kontinuitet između njega u Benedikta XVI koji mu je, uostalom, svojim povlačenjem otvorio put.
Na sličan način, iako se radilo o ličnostima dijametralno različitog temperamenta i stila ponašanja, ni Benedikt XVI nije u najbitnijem odstupao od linije Jovana Pavla II. Rečeno u punoj meri vredi i za odnos prema islamu. Sve ostalo je u domenu aktualne konjunkture i (epohalne) taktike. A papa Frančesko je nesumnjivo vrsni taktičar.
Ne treba zaboraviti ni to da pripada jezuitskom redu, poznatom po sjajnoj i svestranoj obrazovanosti, dubokom pronicanju u zakonitosti mehanizma međuljudskih i međugrupnih odnosa i, uslovno rečeno, svojevrsnom „crkvenom makijavelizmu“. Naravno, uz izvornom smislu po(r)uke da „cilj određuje sredstvo“, a ne da ga „opravdava“.
U programu pape Franje međureligijskom dijalogu, kao i ekumenskom, pripada značajno mesto, što se u širem smislu uklapa u njegovu doktrinu koju je kardinal Valter Kasper nazvao „revolucijom nežnosti i ljubavi“.
Odnosu prema islamu i muslimanima u tom kontekstu pridaje se razumljiva pažnja, jer reč je monoteističkoj religiji sa brojem pripadnika koji je, prema statistici same Svete Stolice (2008), premašio broj katolika na planeti (2005. je, kako se tvrdi, 17.2 % svetskog stanovništva bilo katoličke, a 19.2 % islamske veroispovesti, odnosno tradicijske pripadnosti).
Ne može se zanemariti više od milijardu i trista miliona ljudi, tim pre što muslimani na nekim istorijskim prostorima hrišćanstva danas predstavljaju nadmoćnu većinu, a demografski osvajaju i zapadnu hemisferu, gde je hrišćanstvo u ozbiljnoj krizi.
Globalne, a i mnoge lokalne okolnosti nalažu načelno otvoren javni odnos prema islamu i stalno iskazivanje spremnosti za „bratski dijalog“, na čemu je insistirao i papa Franja u svom, kako s razlogom primećuje Srđa Trifković, prilično uopštenom i nekonkretnom obraćanju u Abu Dabiju. Rekao je on i ponešto što je za islam apsolutno neprihvatljivo, ali na način koji domaćine nije obavezivao na reagovanje, već im je omogućio ponavljanje svojih omiljenih apologetskih stereotipa o islamu kao „religiji mira“.
Ukratko, ništa novo, ni sa jedne ni sa druge strane, a i za jednu i za drugu stranu korist od upućivanja simbolički pozitivne poruke svetu koji je navikao, i očekuje, da bude omamljivan (i obmanjivan), dok se svetski poredak ozbiljno ljulja, a Muhamed bin Zajed zadovoljno trlja ruke.
Pored ostalog, Papa je, osuđujući ratove u ime vere, posebno pomenuo nepojamna stradanja civila u Jemenu, a zna se da tamo Saudijska Arabija vodi glavnu reč u neuspešnom slamanju pobune šiitskih Hutija. Kao materijalna posledica ove posete biće izgrađena još neka katolička crkva u Emiratima, sa kojima Sveta Stolica ima diplomatske odnose od 2007. godine, gde je apostolski nuncije do 2015. godine bio Hrvat Petar Rajić, a u kojima živi polovina od približno dvomilionskog katoličkog naroda na Arabijskom poluostrvu.
Imao je, dakle, papa Frančesko koga da pastoralno poseti i kome da se obrati, pri čemu treba naglasiti da je tu reč o katoličkim ekonomskim imigrantima, pretežno iz azijskih zemalja (Filipina, Indije…). Na ovu populaciju se, naravno, ne odnosi ocena o teškom položaju hrišćana na Bliskom istoku, jer se odatle isteruju pripadnici autohtonih zajednica i starih crkava, a ne novopridošla radna snaga bez korena u regionu. I to je verovatno razlog, svakako ne najvažniji, što Papa u Abu Dabiju nije govorio o progonima hrišćana na Bliskom istoku.
Na glavni razlog sam delimično već uputio. U Vatikanu se procenjuje da verbalno i deklarativno, pogotovo glasno zalaganje za zaustavljanje diskriminacije orijentalnih hrišćana, sprečavanje nasilja kome su izloženi i obezbeđivanje njihovog o(p)stanka na vekovnim staništima ne može imati nikakvog praktičnog efekta sve dok hrišćanski Zapad (tzv. „međunarodna zajednica“) bude pilatovski licemerno „prao ruke“ nad njihovom nesrećom. Sveta Stolica se oseća nemoćnom.
Štaviše, zaoštravanje retorike u odnosu na islam i muslimane moglo bi biti i kontraproduktivno po status bliskoistočnih hrišćana, na šta i njihovi predstavnici povremeno upozoravaju. „Ne pričajte, nego nam ćuteći pomozite“, zavapio je pre više godina jedan haldejski sveštenik na skupu u Vatikanu. A Sveta Stolica i Katolička crkva u celini mogle bi pomoći jedino upornim i ponovljenim intervencijama kod onih koji politički odlučuju na Zapadu.
Pokazalo se, avaj, da od toga nema mnogo fajde, jer Pilat u ovom slučaju ne samo da „pere ruke“, već ih i prlja krvlju ili bar presudno doprinosi njenom prolivanju.
Vratimo li se samo desetak godina unazad, zateći ćemo situaciju u kojoj su hrišćani posle Drugog zalivskog rata i rušenja Sadama Huseina bezglavo bežali iz Iraka, a glavna luka spasa bila im je Sirija. Milion Iračana je tada napustio svoju otadžbinu, a među njima je bilo na desetine hiljada hrišćana, haldejaca, sirijaka, Jermena, pravoslavaca, katolika… Sirijske vlasti spremno su otvorile vrata tim nevoljnicima, a sam Bašar al-Asad je na vaskršnjem ručku sa poglavarima hrišćanskimh crkava pružio uveravanja da se u njegovoj zemlji mogu osećati bezbedni i slobodni da ispovedaju i praktikuju svoju veru.
Sirijački pravoslavni mitropolit Alepa Mar Gregorios Johana Ibrahim izjavio je 2007. godine da su, što blagodareći sirijskom mentalitetu, što zbog istorijskih okolnosti, a što zahvaljujući držanju vlasti, progonjeni hrišćani u Siriji uvek bili dočekivani raširenih ruku. Tako je i bilo.
Asadova Sirija doživljavana je od bliskoistočnih hrišćana kao ostrvo verske tolerancije u uzburkanom i pretećem regionu.
Papa Benedikt XVI je u razgovoru sa sirijskim ambasadorom pri Svetoj Stolici rekao da je Sirija „jedinstven primer mirnog saživota i tolerancije između sledbenika različitih religija“, izrazivši visoko uvažavanje za netom usvojene „zakonske propise kojima je sirijska država priznala pravni status crkvama na svojoj teritoriji“.
A šta je danas sa tom državom i teritorijom? Zemlja je razorena, Alep i drugi stari gradovi gomile ruševina, a hrišćani, zajedno sa svojim muslimanskim zemljacima, rastureni po susednim i dalekim zemljama. Krajem 2003, samo nekoliko meseci posle „oslobađanja“ Iraka, američki Kongres je izglasao uvođenje sankcija Siriji zbog „podrške terorizmu“ i „zločinačke politike u Libanu“. I tako je počelo… Svi znamo šta se posle ovoga događalo i još se uvek nije završilo, iako je Bašar al-Asad, za razliku od Sadama Huseina i Muamera Gadafija, po skupu cenu koju je platio sirijski narod, preživeo brigu za ljudska prava zapadnih demokratija.
Znamo i kako se svemu tome neodgovorno i nemoralno ponašala, na primer, Francuska, tradicionalna zaštitinica bliskoistočnih hrišćana.
Beskrupulozni, a i nespretni intervencionisti sa Zapada odgovorni su za njihova nova stradanja i masovni egzodus bar isto toliko koliko i zaslepljeni ekstremisti Islamske države i ostalih radikalnih findamentalističkih grupacija. Kako onda zaustaviti iseljavanje sledbenika Hristovog učenja iz krajeva u kojima je rođena njegova jevanđeljska poruka ljubavi i praštanja? Bivši papski sekretar za odnose sa državama (ministar inostranih poslova) Dominik Mamberti svojevremeno je definisao spoljnu politiku Svete Stolice kao „diplomatiju jevanđelja“. Kako uspešno i delotvorno voditi takvu politiku kad najmoćniji hrišćani na svetu više nisu hrišćani i ne haju za poruke Jevanđelja?
Vatikanu su ostali molitva i pragmatično prilagođavanje toku zbivanja, uz maksimalno nastojanje da se ostvare bar neki mali pomaci korisni za Rimokatoličku crkvu i njene vernike. Papa danas objektivno ima mnogo manje „divizija“ nego u vreme kad se za njihov broj zanimao Staljin, tim pre što se Katolička crkva iznutra sve više povija pod teretom pedofilskih i finansijskih skandala. Otuda i njegovo oprezno izjašnjavanje ili neizjašnjavanje o najaktualnijim događajima u svetu, za koje bi Sveta Stolica morala biti i te kako zainteresovana. Da, pored Bliskog istoka, pomenem samo Ukrajinu ili Venecuelu…
A šta bismo mi Srbi, na Balkanu, pa i u BiH, mogli iščitati iz Papine posete Arabijskom poluostrvu i načina na koji se obratio katoličkim vernicima, ali i inovercima i nevernicima, u Abu Dabiju? Verovatno to da bismo se morali izboriti za takvu političku konjunkturu i odnos snaga na svome prostoru da Vatikan ne dovedemo u iskušenje da se pragmatično prilagođava nekoj za nas nepovoljnoj „situaciji na terenu“.
Tako sam shvatio i Trifkovićevo zaključno upozorenje.
U ovom trenutku Sveta Stolica za neki ozbiljniji zaokret nema jakih razloga, pa u celini vodi uravnoteženu politiku prema našem regionu koji je za nju, uslovno rečeno, u drugoj liniji prioriteta, za razliku od početka devedesetih godina, kad je osamostaljivanje Slovenije i Hrvatske bilo u samoj žiži aktivnog angažovanja vatikanske diplomatije. Neka tako i ostane, čemu treba da doprinese i preduzimljivije srpsko postavljanje prema kompleksu vatikanske problematike.
Srećom, iako suočeni sa velikim izazovima, ipak nismo u bezizlaznom položaju bliskoistočnih hrišćana. Naprotiv!
Izvor: sveosrpskoj.com