Cilj Srbije da postane članica Evropske unije do 2025. godine trenutno je na staklenim nogama, nakon što je francuska ministarka nedvosmisleno rekla da EU nije spremna za proširenje. S druge strane i rešenje kosovskog pitanja, tema od koje zavisi i pristupanje Srbije Uniji, trenutno je u fazi ključanja i, čini se, daleko od rasplitanja.
O šansama Srbije da postane članica Evropske unije, kao i tendencijama Evropljana, pričali su za “Blic” domaći i strani stručnjaci: Strahinja Subotić iz Centra za evropske politike i Erik Gordi, profesor političke i kulturne sociologije na londonskom UCL-u. Obojica se slažu da promene na evropskom plitičkom polju, koje podrazumevaju Bregzit, francuskog predsednika Emanuela Makrona, nemačku kancelarku Angelu Merkel – znatno utiču na okolnosti Srbije kao kandidata za članstvo u EU. Međutim, zanimljivo je da obojica ističu da odgovornost ipak pripada nama, a osnovna poruka: “Da je Srbija zaista radila na tome da budemo deo EU – do sada biste bili potpuno spremni, a ulazak bi bio pitanje formalnosti”.
Koren problema Gordi vidi u tome što se u više navarat na Balkanu pokazalo da je EU spremna da gleda kroz prste na određene autoritarne prakse u kandidatskim zemljama – ili radi prividne “stabilnosti” ili u nadi da će na taj način izvojevati da Srbija i Kosovo postignu dogovor o statusu.
Uz to, kaže, finansijska kriza u Grčkoj sugeriše da je u nekim trenucima Uniji više stalo do stabilnost banaka i zajedničke valute nego do demokratskih procedura i ljudskih potreba. Na početku procesa proširenja EU je izgledala kao garant da od demokratskih promena nema povratka, a sada je ta slika manje ubedljiva. To stvara raspoloženje među političarima u balkanskim zemljama da se sa standardima EU može cenjkati.
U prilog tom raspoloženju idu članstvo zemalja koje nisu ispunile uslove, kao što su Rumunija i Bugarska, kao i nedemokratsko ponašanje nekih drugih novijih članova.
Srbija donosi zakone po hitnom postupku
– Od strane zemalja u regionu, na proces ispunjenja uslova za članstvo se gleda kao na pitanje forme a ne sadržaja. Što se forme tiče, usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa evropskim standardima odlično ide svuda: koji god se zakon traži od zemlje kandidata, taj zakon će biti usvojen. Ali će biti usvojen bez debate i možda bez svesti poslanika o tome za šta glasaju. U srpskom parlamentu je više od 70 odsto novih zakona izglasano po hitnom postupku, znači bez ozbiljnog razmatranja.
– Radi se o situaciji za koju znaju svi, ali se malo priča: zakoni koji su usvojeni država nije u stanju da primeni, nema ni nameru da ih primeni, i oni ostaju neprimenjeni. Situacija je ozbiljna ako se uzme u obzir to što je svrha tih zakona da obezbeđuju vladavinu prava, nezavisnost institucija, i demokratski poredak – smatra Gordi.
“Burazerski kapitalizam”
On kaže i da su posledice toga svima poznate.
– Iza fasade pravne države funkcioniše neformalan sistem pun klijentelizma, rada preko veze, i burazerskog kapitalizma. Zajedno s tim opada poverenje u institucijama i nada za budućnost. Očigledno je da postojanje paralelnog sistema koji funkcioniše mimo legalnog reda odgovara ljudima koji se nalaze na položajima u vlasti, pa zato je verovatnoća promene mala. Tu se stvaraju praktični problemi u životu građana, naročito u životima onih građana koji nemaju društveni kapital da rade “preko veze”. Stvaraju se problemi i na sistemskom nivou, jer u sistemu kojemu ne odgovaraju valadavina prava, nezavisnost sudstva i sloboda medija, te stvari neće biti uvedene.
Da smo hteli, članstvo bi nam bilo samo formalnost
Suštinsko pitanje je kada će Srbija, i druge države u regionu, biti primljene u EU.
– Može se odgovoriti na to pitanje na ovakav način: da su zemlje u regionu želele da imaju evropske standarde i evropski poredak, već bi ih imale. Onda bi članstvo predstavilo čisto formalno pitanje. Ovako kako se radi, primorani smo da pitamo kakve su šanse da zemlje postanu članice bez toga da udovoljavaju uslove za to. Na taj način se pitanje statusa pretvara u političko pitanje, koje sve više zavisi od kalkulacija kao što su stav Francuske, posledice mogućeg izlaska Britanije, odnos stranaka u EP-u, i tako dalje. U tom slučaju, svaki pokušaj predviđenja liči manje na vremensku prognozu, a više kao tumačenje značaja listova čaja koji su ostali na dnu šolje.
EU nije nagrada
Kako kaže, najčešće, kada se govori o perspektivama za učlanjenje u EU, pitanje se postavlja kao da se radi o nagradi koja se zaslužuje unapred ili kao da se radi o beneficiji koja državi pripada, ali koja joj je oduzeta zbog nerazumnih uslova ili zbog (nečije) političke kalkulacije.
Taj pristup, kaže, ignoriše ključnu činjenicu o EU: ona je voluntarna zajednica kojoj se pristupa na osnovu zajedničkih vrednosti i ciljeva, i koja ima svrhu očuvanja mirnih odnosa i demokratskih institucija u regionima Evrope.
– Razlozi zbog čega se ta osnovna činjenica ignoriše dolaze i zbog unutrašnje politike i od same EU. Na nivou EU, upitna je privrženost zajedničkim vrednostima. Ove godine je po prvi put jedna država članica, Mađarska, izgubila staus “slobodne” zemlje u indeksu “Fridom hausa”, i Poljska je na sličnom putu – kaže Gordi.
“Od nas zavisi”
S tim stavom slaže se i Strahinja Subotić iz Centra za evropske politike. On objašnjava za “Blic” da 2019. godina nije previše ohrabrujuća i obećavajuća ne samo za Srbiju, već i za ceo Balkan. Kako navodi, trenutne okolnosti su takve da evropska vrata nisu zatvorena, ali jesu pritvorena.
– Evropska unija i njeni lideri daju podršku evropskoj perspektivi Srbije, tako da se čitav proces nastavlja, ali najviše zavisi od nas – kaže on.
Kako objašnjava, u EU je u toku “velika igra”, od Bregzita, preko unutrašnje krize u EU, do predstojećih izbora i pregovora o finansijskom okviru za period do 2027. godine…
– Rumunija, koja trenutno predsedava EU, sama je rekla da se neće baviti proširenjem EU do okončanja izbora za Evropski parlament, što praktično znači da ono neće biti tema do maja, kada se izbori održavaju – kaže Subotić.
Pre zime se neće ni razgovarati o pristupanju
Kako navodi, u samoj EU postoji strah od proširenja, odnosno da bi ono moglo da ima negativan odjek kod birača, tako da je to još jedna stvar koja razgovore na tu temu odlaže. Tome u prilog govori i to što ni izveštaj o napretku Srbije, ali ni ostali, neće biti objavljeni kada se to inače čini, već nakon izbora.
U suštini, predizborna “kampanja” u EU, a nakon toga i formiranje njenih organa koje bi moglo da potraje do oktobra, praktično priču o proširenju odlažu za sedam-osam meseci, odnosno do konstituisanja nove Evropske komisije i parlamenta.
– Zato je aktuelnim zvaničnicima cilj i bio da do izbora dođe do sporazuma između Beograda i Prištine. Sada, ali i nakon njih, pitanje je koliko će biti fokus na proširenju – objašnjava Subotić.
Kako kaže, izbori nisu u prvom redu ti koji utiču na proširenje, ali jesu druge stvari, odnosno države, poput Francuske. On je podsetio i na stav francuskog predsednika Emanuela Makrona o tome da je pre proširenja neophodna reforma EU, što je pre nekoliko dana ponovila i francuska ministarka za Evropu koja je boravila u Srbiji. Na pitanje šta podrazumeva ta unutrašnja reforma, i koliko bi ona mogla da potraje, Subotić kaže da je to “pitanje od milion dolara”.
– Unutrašnja reforma EU je, pre svega, odnos između Francuske i Nemačke. Makron bi da dodatno federalizuje EU, da kreira fiskalnu uniju, a za Nemačku je sve to osetljivo jer nije previše spremna da svoje finansijske “alate” prepusti EU – priča on.
Treba uzeti u obzir, kaže, i da nemačka kancelarka Angela Merkel odlazi sa funkcije, a da Makronu popularnost opada, i da je pitanje šta će se dešavati nakon toga.
Predsedavanje Hrvatske je šansa za Srbiju
– Kada je u pitanju Srbija, činjenica je da ova godina ne obećava previše, ali 2020. će brzo doći, što bi i za Srbiju i za Balkan mogla da bude “druga šansa”. Tome u prilog govori i potez Hrvatske, koja preuzima predsedavanje EU u prvoj polovini sledeće godine, da će organizovati tada samit o proširenju – objašnjava Subotić, i ističe da “ne treba očajavati što je EU ove godine zauzeta”, i da bi do sledeće prilike trebalo raditi na sebi.
Ipak, kako kaže, 2025. godina mu se ne čini kao realna za pristupanje Uniji, bar ne kada je u pitanju Srbija.
– Ovde nije problem samo u EU, već i do nas. Srbija spada u red “zarobljenih država”, i nisam siguran da bi do 2023. godine, dok kada bi morao da bude krajnji rok za kompletnu reformu i zatvaranje svih poglavlja ukoliko želi priključenje dve godine kasnije, čitav posao mogao da bude završen – zaključuje on.
Izvor: Blic/ Lana Gedošević, M. Milojković