Irena Živković, Foto: Privatna arhiva

Irena Živković: Čujem ih kako mi kuckaju na prozor. Kažu da su četrdesete…

Čujem ih kako mi kuckaju na prozor. Kažu da su četrdesete, a ja im se čudim što izgledaju mnogo starije. Izgledaju kao stote.

Ne veruju mi. Nasmejale su se kao šiparice u proleće. Sve do jedne imaju neki svetlucavi sjaj oko očiju i jarko crvenu na usnama. Raspustile su kose i plešu, slobodno kao da ih niko nikada nije vezivao u lance. Smeju se glasno i široko, kao da ih niko nikada nije ubijao i kao da nikada nisu umirale baš tu na mom pragu.

Irena Živković: Čujem ih kako mi kuckaju na prozor. Kažu da su četrdesete…
Piše: Irena Živković

Kažem im:” Ne glumite sreću. Od te glume će vam se duša konačno i raspuknuti na milione sitnih delova. Čak ni ja neću moći da vam pomognem tada.”

Ne slušaju me. Preskaču gomile snega koje sam jutros, umorna od ljudi, naslagala uz ogradu. Preskaču, a onda padaju u sneg i kotrljaju se jedna ka drugoj.


Zatvoriću i prozore i vrata. Ugasiću svetlo. Biću mirna i ćutaću. Glumiću da ih ne vidim. Najbolje je tako. 


Bolje nego da im u lice kažem da su ružne i da vidim svaku brazdu na njihovim licima.

Bolje nego da ih podsetim da su preko svojih koščatih leđa morale da prevale ogromno brdo briga i tuga i da se sve vidi ako im se zagledaš u dušu. Neka misle da su i dalje jake i da mogu da pomere svet. Neću im reći da u njima nema više snage.

Skakuću napolju i trude se da slave život.

Advertisements

Eh, četrdesete moje – izgledate kao stote… kad vam se zagledam u dušu…

Irena Živković je novinar,  pisac i predsednik Udruženja građana Izbor postoji

Advertisements

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *