Ponekad ljudi, ne svi, ali poneki i to uglavnom oni od kojih se najmanje nadaš, umisle da su veliki, veoma važni. Ne samo u svom nego i u vašem životu. Izduže vrat kao žirafe kako bi im pošto-poto glava bila iznad oblaka. Da sa visine gledaju na nas, navodno obične i u njihovim očima male, malecke i nevažne ljude. Kao da smo neki insekti koje treba zgaziti ili u najmanju ruku poniziti.
Ali što više istežu vrat glumeći svoju važnost, i ne primećuju kako su im stomaci sve veći i veći. Kao burad za pivo, kace za vino. Izgledaju smešno – kao muške trudnice. Vrhove svojih špicastih markiranih cipela ne vide od stomačine. Ali oni i ne mare zbog toga. Uvereni su da baš tako treba da izgledaju – manekeni pohlepe!
Te špicaste cipele im služe da bi nas što jače, što bolnije udarili u zadnjicu i zauvek izbacili iz svog svilenog života. I pri tome uživaju, likuju, bezobrazno vam se keze u lice kao da su ceo život čekali baš to – da vas šutnu u zadnjicu. Jer, Bože moj, oni su najzad “Neko”,,oni su tako “Važni”. Oni su iznad vas(nas) jer ste vi po prvi put u životu klekli i
ponizno zamolili za neku uslugu. Očajnički vam treba njihova pomoć. Nije važno što ste vi hiljadu, ma milion puta mu pomogli. Onako od srca, drugarski, prijateljski, čovečanski, pazeći da ga nikad ne dovedete u ovako ponižavajući odnos kao on sada vas.
Njima je važan samo ovaj trenutak kada su dočekali da vi od njega tražite pomoć. Prošlost su izbrisali, zaboravili. Oni žive samo za ovaj trenutak. Spremni su kao seoski kasapini pred svinjokolju. Sa gotovo sadističkim, podrugljivim osmehom vas glatko odbijaju. Kao da vam se na taj način svete za sve dobro što ste učinili za njih. I šutiraju vas što jače, što kvarnije i bolnije.
Ne, ne boli vas taj osvetnički šok u njihovim očima i udarac. Boli vas samo vreme koje ste potrošili na njega. Vera. nada, poverenje, ljubav, lažno prijateljstvo, zabluda…
E, od toga može dragi moj da se rikne. A ne od alkohola.
Ja sam posle toga postala konobarica u jeftinoj krčmi, alkoholičarka, pa nazovi me i kurvom ako je kurvanje traženje srodne duše koja je kao i ja, izgubila sve svoje bitke u životu. Tražim nekog ko me neće poniziti, ko na meni neće lečiti svoje velike komplekse i malu kitu. Neće me pitati ništa. Jednim pogledom me razumeti i – platiti piće. Da ugasi ovu vatru nepravde koja gori u meni.
Kažu, da sam nekad, dok sam bila mlada, bila izuzetno lepa devojka. Kroz maglu, kroz dim ove cigarete, kroz alkohol ponekad mogu videti sebe iz onog boljeg vremena.
Da, bila sam lepa, odličan student, mlada i puna ljubavi za ceo svet. A danas sam… danas sam samo matora, izborana alkoholičarka.
Ali, za razliku od njih, ako smem to da kažem – uprkos svemu ostala sam ČOVEK. U mom promašenom životu nikad nikog nisam ponizila, nikog uvredila, nikom nisam zabola nož u leđa. Nikad nisam pljunula u ispruženu ruku prosjaka…
A oni? Znaš i sam, vidiš i sam šta rade i kako rade.
Ne, nisam se popišala na svoju izbledelu diplomu jer znam sa koliko muke i odricanja sam je stekla. Ali imam žarku želju da se popišam, da se ispovraćam na njihove diplome jer toliko “puno vrede”…
Ožednela sam od ove priče. Jel može još jedno piće? Može! Konobar, daj još jedno pivo i jedan vinjak – za mene a za pisca – gorku kafu.
Rajko R. Dvizac/ Pisac lepe književnosti
Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE