KANDIDAT

OSKARA za najbolji scenario davne 1972. godine osvojio je film „Kandidat“ s Robertom Redfordom u glavnoj ulozi.

Foto: Tanjug

Radnja filma čiji je scenario zaslužio najvišu počast Američke filmske akademije vrti se oko izbora za senatora iz Kalifornije.

Stručnjak za politički marketing Marvin Lukas, kojeg glumi Piter Bojl, ima muke da nađe demokratskog kandidata koji bi izašao na crtu trenutnom senatoru Krokeru DŽarmonu iz redova Republikanske stranke jer nijedno od značajnijih imena među kalifornijskim demokratama to ne želi, s obzirom na to da je DŽarmonova popularnost tolika da je trka unapred izgubljena.

Lukas uspeva da „iskopa“ Bila Mekeja (Robert Redford), sina bivšeg guvernera Kalifornije.

Da li vas ovaj zaplet podseća na nešto? Ne mislimo ovde na izgled i harizmu potencijalnog predsedničkog kandidata, koji bi se mogao uporediti s Redfordom, nego na muke koje deo „srbijanske“ opozicije ima u pronalaženju ne samo kandidata koji bi Aleksandru Vučiću izašao na crtu na izborima za predsednika Srbije nego i nosioca (ili nosilju) liste kandidata za narodne poslanike u Skupštini Srbije?

DRUGI EŠELON

Dok neke partije, poput Demokratske stranke Srbije ili Dveri, nemaju dilemu da za predsedničkog kandidata predlože čoveka za kojeg veruju da je najbolje što imaju (Miloš Jovanović, odnosno Boško Obradović), jer je izabran da predvodi i samu stranku, lideri partija koje čine glavni tok prozapadne opozicije (odnosno stranaka koje su insistirale na tome da se međupartijski dijalog o izbornim uslovima vodi pod pokroviteljstvom zapadnjaka) Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Zoran Lutovac nisu spremni na takav korak.

Na to nisu spremni ni lideri trabant partija Pokret slobodnih građana Pavle Grbović i Pokreta za preokret Janko Veselinović. Da li je to zbog toga što ova trojica ne misle da bi upravo oni bili najbolji ljudi na čelu države, odnosno vlade, ili poput američkih demokrata iz pomenutog filma ne žele da ulaze u trku koju ne mogu da dobiju i tako se „obrukaju“ (iako u porazu na izborima ne može da strada ugled nego samo ego) procenite sami.

Ali imajte na umu da se, u slučaju da je ovo prvo u pitanju, postavlja pitanje zašto se ne povuku i s kormila svojih partija.

S druge strane, mora se priznati mnogo pošteniji odnos drugog krila zapadnjačke opozicije u Srbiji, onog koje se ogrnulo plaštom borbe za ekologiju. Na stranu to što nisu bili kadri, ili nisu bili spremni da ulože dodatni napor kako bi smislili originalnije ime za svoju koaliciju od „Moramo“ (što umnogome podseća na njihove pandane u Hrvatskoj „Možemo“ ili u Španiji „Podemos“ – isto „Možemo“). Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak i OGP Akcija (Zajedno za Srbiju) odlučili su da upravo svoje lidere postave u „udarne redove“ izbora, pa će Nebojša Zelenović biti nosilac liste za parlamentarne izbore na kojoj će prvo mesto zauzeti Aleksandar Jovanović zvani Ćuta, a nosilac liste na beogradskim izborima biće Dobrica Veselinović.

Ova koalicija će na predsedničkim izborima, kako najavljuju, podržati kandidata sestrinskih stranaka iz drugog prozapadnog bloka. Ali ko će to biti?

Za sada se kao kandidat SSP, NS i DS pominje samo bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš (2006–2008), kojeg je na tu funkciju bio izabrao tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, a potom je sa nje i smenio zbog nesuglasica koje su izbile na relaciji Ponoš – tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac (moguće oko tempa kojim se tope tenkovi).

Izbor Zdravka Ponoša kao kandidata za kandidata predsednika Srbije vrlo je interesantan iz više razloga. Pre svega zbog toga što je Đilas, odnosno njegov SSP tokom vikenda samoinicijativno za predsedničkog kandidata predložio Ponoša, bivšeg potpredsednika Narodne stranke i dugogodišnjeg bliskog saradnika Vuka Jeremića, ali u međuvremenu posvađanog sa svojim partijskim šefom, zbog čega je podneo ostavku na sve stranačke funkcije.

Narodna stranka je, kako smo docnije obavešteni, za ovu nameru svojih koalicionih partnera saznala iz medija, a ne iz direktne komunikacije koju bi trebalo da ima sa svojim koalicionim partnerom.

Ovo je podsetilo na slučaj s Nikolom Jovanovićem od pre nekoliko godina kada je ovaj, nekada takođe bliski Jeremićev saradnik odlučio ne samo da pretrči u Đilasov SSP nego da sa sobom, uz razna obećanja i vulgarno vređanje dojučerašnjeg prijatelja i saborca, povuče što više članova Narodne stranke. Taj manevar se na kraju izjalovilo, pa je Jovanović bukvalno ostao na ledini.

NATO GENERAL

Drugi razlog za skepsu spram kandidature Zdravka Ponoša za kandidata leži u činjenici da on (ne bez razloga) ima auru „NATO generala“, što je najvećem delu srpskog biračkog tela apsolutno neprihvatljivo (po anketama, članstvu Srbije u NATO-u oštro se protivi više od 80 odsto građana).

O (evro)atlantskom opredeljenju generala Ponoša najbolje svedoče depeše Vikiliksa u kojim se otkriva zainteresovanost Vašingtona da upravo on bude imenovan za načelnika Generalštaba, kao i pritisak koji su zarad toga vršili. Tako se u depeši 06BELGRADE842 otkriva da reforme srpske odbrane „obezbeđuju vojnu orijentaciju i stav koji će biti u našem (američkom) interesu“ i objašnjava da je „u srcu reforme sistema odbrane zamenik načelnika Generalštaba, general major Zdravko Ponoš“. U depeši 06BELGRADE880 detaljnije se objašnjavaju Ponoševi stavovi: „General Ponoš je nedvosmislen oko strateške opredeljenosti srpskih oružanih snaga ka ulasku u Partnerstvo za Mir i konačnom učlanjenju u NATO.

“ Da bi taj cilj bio ostvaren, Ponoš je naveo „izazove“ koji su pred njim, a izazov je da se Vojska Srbije, praktično, samoukine: „Smanjenje ljudstva na 27.000, umesto postojećih 62.000, velika redukcija i zatvaranje vojnih baza, i usvajanje moderne strukture vojnih snaga“, a „kao najvažnije, Ponoš je rekao da promena stanja svesti oružanih snaga, a naročito oficira, predstavlja najveći izazov“.

Ambasador Majkl Polt (06BELGRADE1381) traži i od Koštunice da „podrži brzo razrešenje pitanja komandovanja vojskom, uključujući i imenovanje generala Ponoša za načelnika Generalštaba“. Koštunica je primetio da je „čudno što SAD kao da znaju više o Ponošu od njega“. Posle ovoga Polt zaključuje da (06BELGRADE1554) „Koštunica izgleda blokira Tadićeve pokušaje da imenuje politički lojalnog, reformistički nastrojenog Zdravka Ponoša“.

U depeši 06BELGRADE1959 Polt navodi da je Tadiću ukazao da će svoje „javno i jasno obavezivanje na evroatlantske integracije“ i „posvećenost saradnji sa NATO-om“ najbolje dokazati tako što će „brzo potvrditi generala Zdravka Ponoša kao načelnika Generalštaba“. I tako dalje.

Ovde se postavlja pitanje da li lideri SSP toliko ne poznaju narod kojim pretenduju da upravljaju, ili to uopšte ne pretenduju, kada kao protivkandidata čoveku koji se stalno hvali svojim naporima za unapređenje Vojske Srbije žele da suprotstave čoveka koji ju je rasturio. A svi znamo koliko je Srbima vojska važna.

Ista je stvar i s drugim kandidatom koalicije koju predvodi SSP, nosiljom liste za parlamentarne izbore Marinikom Tepić.

Iako dobro poznata u narodu, ni ona nije prvi ešelon nego tek druga, ako ne i četvrta, peta, ili šesta figura ovog bloka. I ona, kao i kandidat za kandidata predstavlja svojevrsni pucanj u sopstvenu nogu, jer je, kao što smo rekli, dobro poznata u narodu i to kao neko ko se, između ostalog, zalaže za priznavanje secesije Kosova i Metohije i priznavanje takozvanog genocida u Srebrenici, što je teret s kojim se izbori u Srbiji ne mogu dobiti.

Jedini zaključak koji se iz svega ovoga može izvući, pored toga što ovaj deo „srbijanske“ opozicije na izbore u stvari izlazi uveren u sopstveni poraz, jeste i taj da on i sam radi na tom porazu.