U nastojanju da se izbori sa belom kugom, svaka država pokušava da nizom odredbi i zakona stimuliše žene i muškarce da zasnivaju porodice.
U nastojanju da se izbori sa belom kugom, svaka država pokušava da nizom odredbi i zakona stimuliše žene i muškarce da zasnivaju porodice. Srbija je, verovali ili ne, pre 180 godina, za vreme kneza Miloša Obrenovića imala zakon koji je muškarcima koji su bežali od braka udarao propisno po džepu zbog načina na koji su živeli.
Pre, bezmalo dva veka, knez Miloš zaključio je da bela kuga ozbiljno preti narodu Serbskom, kako je rečeno tada. Vodeći se logikom – ako nema naroda, nema ni nad kime da se vlada, knez se odlučio za drastične mere i 1839. godine postavlja Bećarski zakon.
O čemu se zapravo radilo?
Kako bi se povećao natalitet i brojčana vrednost Srbalja, valjalo je udariti po neženjama i vagabundima, odnosno muškarcima koji su od braka i porodice bežali “ko đavo od krsta”, bili “bez samostalnih poslova” i “jurili sojke” po Beogradu. Da bi nastavili sa ovakvim životom, morali su da plate pozamašan danak od 1406 groša godišnje, što je za to doba bila poprilično visoka svota novca.
Međutim, nastojanju kneza da iskoreni belu kugu i uprkos Bećarskom zakonu mnogi su muškarci ipak odlučili da se drže parolekoja je bila popularna u to doba, a glasila je “da je žena dobra i Bog bi je imao”.
O tome svedoče kneževi pisari koji beleže da je u prvoj godini od donošenja zakona čak 2764 Beograđana platilo ovaj namet. Valja uzeti u obzir da je Beograd tog doba imao nešto manje od 69.000 stanovnika što znači da je procentualno veliki broj muškaraca radije birao momački nego onaj mirniji, bračni život.
Ovaj zakon bio je na snazi sve do 1864. godine i četvrt veka punio kasu Kneževine.