Radio – magija se još uvek nalazi u toj magičnoj kutiji, ali – nema voditelja. Samo neka njihova loša kopija kao da je kupljena u kineskoj radnji. Liči na voditelja a to nije.
Baš volim radio. Istina je kad kažu da prva ljubav zaborava nema a radio je bio moja prva (novinarska) ljubav.
Voleo bih da radiju – kao nekada – rade ljudi koji vole taj medij. Oni koji su zaljubljeni u njega. Da voditelji zaista budu voditelji a ne čitaoci tuđih vesti, smešna laprdala koji se razumeju u sve a u stvarnosti ništa o ničemu ne znaju.
Što je najgore – i ne zanima ih da bilo šta pametno nauče a kamoli nešto originalno osmisle. Ako i ima radio voditelja, sve se svelo na čitanje tupavih SMS poruka nazovi slušalaca.
Nema više ni pravih muzičkih urednika sa istančanim sluhom kako i kada pravilno “poređati pesme” da slušaocima ne paraju uši u nevreme. Pa se tako dešavalo da Darko Domijan o jorgovanima peva u sred zime a Parni valjak o jeseni u sred leta. Eh, da je tu sad bio neki pravi voditelj, on bi umeo da ispravi nelogičnost i nekom svojom opaskom čak i opravda što se baš te pesme puštaju kad im nije vreme.
Ali – nema voditelja. Samo neka njihova loša kopija kao da su kupljeni u kineskoj radnji. Liči na voditelja a to nije.
Nema više ni maestarlnih tonaca koji su krali desetinke seknude da umiksaju i glas i note. Sve njih zamenio je ledeni, bezdušni kompjuter a njima upravljaju isti takvi klinci. Najčešče se emituje samo ono što je novo a to novo ne vredi ni pišljiva boba.
Ali zato umni voditelji ih najavljuju kao novi hit velike zvezde naše estrade a niko nikad, osim njih nije čuo za te silikonske zvezdice – taksene nalepnice.
A o pesmama i da ne pričam. Uzalud se krstim i nadam al’ tu nema ni P od PESME.
Jutros me na radiju iznenadi ženski glas (nikad nisam čuo za nju a i neću) koja peva kobojagi tužnu ljubavnu pesmu a refren je “Naša se ljubav raspala, kao Jugoslavija”?! Debilno do bola. Do suza.
Radio je kod nas, ima tome desetak godina unazad, potpuno obesmišljen i uništen kao medij. Čini se kao prevaziđen i nepotreban – a nije tako. Ne mora da bude tako.
U radio treba vratiti one”male ljude” koji ga vole, koji ga poštuju, koji ga razumeju. Samo takvi ljudi mogu vratiti stare slušaoce, pridobiti naklonost nekih novih generacija.
Magija se još uvek nalazi u toj maloj, pomalo smešnoj kutiji ali nema više mađioničara (čast izuzetcima koji se mogu nabrojati na prste jedne ruke). Šteta… Baš šteta što je jedna tako moćna tvorevina pretvorena u običnu razglasnu stanicu.
A šta će vam raglasna stanica kad već imate kompjuter a na njemu je sve.
Eh, zaista bih voleo da zaustavim vreme, da pomerim malo unazad i vratim radiju i voditelje-autore i muzičke urednike i maštovite ton majstore.
Sumrak je medija. Pogotovo radija ali kako sam po prirodi optimista – verujem da će osvanuti jutro kada će se razglasne stanice ukinuti a radio će ponovo postati Radio.
Čuvar informacija i dobrog raspoloženja za sve generacije.
Priznajem, rado bih se vratio u radio… Ali, nemam gde!!!
Radio – magija se još uvek nalazi u toj magičnoj kutiji, ali – nema voditelja. Samo neka njihova loša kopija kao da je kupljena u kineskoj radnji. Liči na voditelja a to nije.
Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE