Sinoć kasno stigla mi slika jedne moje prijateljice “s one strane Atlantika”.
Vidim je nasmejanu, “srećnu” u društvu jednog starijeg gospodina. I on se zagonetno smeška… Zadovoljan on a ona presrećna. Blista sa novom frizurom (made in Holivud 60-ih ili 70-ih) i skupocenom, raskošnom haljinom i nakitom… Ispod fotke kratak tekst na engleskom jeziku a ispod komentari- čestitke… Ni jedno srpsko ime, ni jedno ime sa prostora Balkana… Nije mi čudno jer i ona ima anglosaksonsko ime!
Od kada smo sklopili fb prijateljstvo pre nekih 3-4 godina, stalno je objavljivala fotografije luksuza ali ne kao posmatrač sa strane, već kao direktan učesnik… Vrlo brzo sam shvatio da se moja prijateljica kreće u visokim, bolje reći – elitnim krugovima američkog društva. Na indirektan način svojevremeno me je pozvala da se uključim u neke “akcije” te američke elite (nije vreme da otkrijem o čemu se radi).
Pitao sam je što ću joj ja, jedan pisac iz male Srbije ali ona je bila uporna i na kraju sam pristao…
Da ne dužim – njen elitni krug je pobedio! O toj pobedi pisali su svi mediji u svetu! Zahvalila mi se… i na tome se završilo…
Bilo je tu još par prepiski između nas ali kad je ona trebala da učini uslugu meni – ostao sam bez odgovora…
Nisam se naljutio… Valjda nisam još “pogodan” za američku elitu?!
Da bi vam slika bila jasnija, spomenuću samo to da su slike luksuza američkih glumaca smešne u odnosu na fotografije na kojima se moja prijateljica nalazila… Pošto sam kao novinar davno naučio da čitam između redova – jasno mi je bilo o kakvom visokom društvu, o kakvoj eliti se radi…To nisu bedni milioneri već generacijama milijarderi…
Eh, šta da radi jedan pisac lepe književnosti među njima?
Ali da se vratim sinoćnoj fotografiji… Inače, moram da napomenem da moja prijateljica sa one strane Atlantika koja zna srpski, nije u cvetu mladosti a nije ni nekakva lepotica (u to se sigurno razumem). Ona sija i blista zbog raskoši i luksuznog života a ne zbog mladosti i lepote.
Elem, pročitam tekst ispod fotke i šokiram se. Pozovem suprugu koja mnogo bolje zna engleski od mene i ona mi potvrdi da sam dobro ukapirao (složio nekoliko ključnih reči) – moja draga prijateljica na slici nije ni sa svojim ocem, ni prijateljem njenog oca, već sa svojim suprugom! Ej, udala mi se prijateljica sa 40 i kusur godina za duplo starijeg muškarca!
Šta ću, kud ću – nego joj i ja čestitam. Namerno, napišem na srpskom jeziku čestitku i ona mi se sva presrećna zahvali… Neću da joj kvarim sreću… Očigledno ja našla ono što je oduvek tražila – odgovor kako se udati za milijardera u poznim godinama.
Shvatam da ovo nije izum 21. veka… Oduvek je bilo tako. Pogotovo u zatvorenim elitnim društvima gde su poreklo, titula i količina novca glavni pokretači ljubavi.
Da li će biti zaista srećna u tom braku iz interesa? Ne znam.
Kažu – krpa traži zakrpu a milijarda traži milijardu…
Ja joj želim svu sreću ovog sveta ali ja očigledno ne bih mogao a niti umeo da uđem u takvu bračnu luku. Verovatno zato što verujem u ljubav, što sam romantičar a ovo je ipak stvaran svet, surova realnost…
Kako se udati za milijardera? Zašto se udati njega?
Da bi jednog dana ostala&postala vesela bogata udovica?
Taj dan valja dočekati a onda ponovo krenuti u kupovinu sreće sa duplo manje godina nego što ona ima. A u međuvremenu život prođe – u čekanju, nadanju i snovima o ukradenim vrelim poljupcima…
Tako nastaju mnogi romani… Ja sam jedan takav davno napisao. Zove se “Utorkom nisam udata”…
Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE