Rajko Dvizac: Malo je onih čestitih prosvetara koji znaju i hoće da rade posao za koji dobijaju platu

Kad je moj sin Nemanja išao u 5.-6. razred Osnovne škole, negde pred polugodište, odem ja na roditeljski sastanak.

Piše: Rajko Dvizac

Rajko Dvizac: Malo je onih čestitih prosvetara koji znaju i hoće da rade posao za koji dobijaju platu

U holu škole okupilo se puno roditelja iz različitih razreda. Svi manje-više lepo obučeni, namirisani,pogotovo pripadnice lepšeg pola. Mame ko mame, koriste svaku priliku da se pokažu…Roditelji se okupili u nekakve krugove i ćaskaju. Čekaju da ih razredni starešina pozove na sastanak.

Valjda zbog tih bezbržnih kružoka primetim čoveka kako sam stoji pored vrata. Neobrijan, prljave kose u radničkom “odelu”. Vidi se na prvi pogled da je upravo došao sa nekog teškog fizičkog posla. Deluje izmučeno, kao da radi duplu smenu. Izađem iz hola i zapalim cigaretu. Izađe i on i traži mi šibicu- upaljač. Pripali cigaretu, zahvali se i skloni se malo u stranu. Oseti se kad čovek nosi neku muku u sebi a nema s kim da je podeli. Ili prosto – ne želi druge da davi. Pušimo tako i ćutimo a u holu odjekuje graja raspevanih mama.

Najzad se pojave razredne starešine i pozovu nas u učionice. Nepoznati čovek ode u jednu a ja u drugu učionicu. Verovatno bih i zaboravio na taj susret da se nismo sreli ponovo po završetku roditeljskog sastanka. Nastavnica, razredni starešina razreda u koji ide njegov sin drži mu “predavanje” kao da je u pitanju đak a ne roditelj.

– Vaš sin je naređao 5 jedinica. Sramota! Naterajte ga da popravi bar neku. Ma, dobro će biti ako ne dobije još poneku. Što god ga nastavnici pitaju, on ništa ne zna – priča glasno nastavnica.

Čovek je gleda u oči, ćuti i sluša je. Ne prekida njeno pametovanje. Roditelji, pogotovo odličnih đaka, čuvši razgovor namerno zastaju i naslađuju se tuđom mukom.Malo po malo, reč po reč i oko njih se napravi poveći krug radoznalaca.

Videvši da je dobila publiku, nastavnca povisi ton svog glasa. Valjda da je svako od prisutnih može čuti. Kao da je glumica na pozorišnoj predstavi a ne nastavnica. Monolog je završila rečima:

– Ako ne nauči, sigurno će ponavljati razred. Nemojte posle da kažete da vas nisam na vreme upozorila!!!

Potom se okrenula i pogledala ostale roditelje. Kao da je očekivala aplauz za svoju sjajno odigranu ulogu savesnog nastavnika i pedagoga. Neke mame su je pozdravljale osmehom i klimanjem glave. Jedva su se suzdržale da ne zatapšu svojim negovanim ručicama punim prstenja.

Nastavnca je likovala. Očekivala je da i čovek bar klimne glavom u znak poštovanja, da se pokupi i ode sa ljagom na obrazu. Umesto toga, on je upita:

– Jeste li završili?
– Jesam – odgovori ona iznenađeno.
– Mogu li ja nešto vas da pitam?
– Naravno. Samo izvolite – i dalje je likovala nastavnica.
– Kakav je moj sin u školi? Da li pravi neke nerede, da li se svađa sa drugarima, da li se možda tuče? – upita on.
– Ne, ne…sačuvaj Bože – odgovori ona.
– Beži li sa časova?
– Ne beži.
– Kakav je na časovima? Ometa li nastavu?
– Ne, ne…nikako. Vrlo je tih i pažljiv.
– Da li poštuje nastavnike?
– Svakako. Poštuje..poštuje. Nikad ništa nije odbio da uradi što mu nastavnik kaže. Ma vladanje mu je za čistu peticu.
– E, vidite, to sve sam ga ja naučio. A u školu sam ga poslao da bi ga vi naučili da uči, čita, piše, računa… Sve ono što vi i vaše kolege predajte. Ja sam svoj zadatak izgleda dobro obavio. A vi? Zapitajte se da li ste vi svoj zadatak, za koji ste plaćeni, obavili kako treba?
– Ali… ali ne razumete… On ne uči, naređao je jedinice – zamucala je zbunjena nastavnica.
– Razumem ja dobro. Izgleda da vi ne razumete šta vam je posao. To su ocene vašeg neznanja da uradite posao za koji ste plaćeni. Vi ste trebali da ga naučite da uči, da zna. To nije posao roditelja, već škole. Te jedinice nisu njegove, nego vaše!!! – mirno je rekao čovek, okrenuo se i otišao bez pozdrava.

U holu škole nasta tajac, muk među okupljenim roditeljima. Nastavnica pocrvene. A onda poče komešanje, sve glasnije i glasnije i to u korist ovog čoveka. Začuli su se povici da je čovek u pravu, da su nastavnci ili nesposbni il’ lenji da prenesu znanje đacima. Da im je već muka od toga da oni, roditelji, rade njihov posao.

Nastavnica pobeže u zbornicu. Roditelji se nisu razilazili. Bili su sve glasniji i bučniji, tako da se najzad pojavio i direktor škole. Sav gnev se sručio na njega… Nije uspeo da se odbrani.

Napustio sam školu ostavljajući nezadovoljne i gnevne roditelje da se raspravljjaju sa direktorom.
Na izlazu čuo sam rečenicu:

– Nije ovo fakultet pa da samo ispredajete deci i odete. Ovo je škola. Plaćeni ste da decu učite i naučite!!!

Tog čoveka više nikad nisam video da dolazi na roditeljske sastanke. Mnogo kasnije sam saznao da je njegov sin popravio sve ocene i položio razred.
Tako je bilo nekada… A danas…

Malo je onih čestitih prosvetara koji znaju i hoće da rade posao za koji dobijaju platu. Da li su krivi oni ili novi sistem obrazovanja – procenite sami…

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE