Roki Dvizac: Srce ima svoja pravila i svoje zakone, ono je režiser naših života a mi smo samo glumci.

Roki Dvizac: Srce ima svoja pravila i svoje zakone, ono je režiser naših života a mi smo samo glumci.

Mada su živeli u istom gradu, godinama se nisu sreli. Onako, licem u lice.

Tek ponekad bi na trenutak ugledali jedno drugo u prolazu ili na drugoj strani ulice. Činilo se da namerno jedno drugo izbegavaju a zabavljali su se nekoliko godina. Čak su se i verili ali kako su njihovi prijatelji pa i roditelji, sve češće ih zapitkivali za brak – oboje su se unervozili. Dogodila se i prva svađa. Ništa veliko ali za njih dvoje koji su se uvek slagali to je izgledalo kao smak sveta.

Usledila je tišina i zahlađenje njihovih odnosa. Još jedno vreme su izlazili zajedno, više zato što su to drugi od njih očekivali, nego što su oni to sami želeli.

A onda je došao doček Nove godine.

Ona i On odazvali su se pozivu zajedničkih prijatelja da u poznatom društvu u napuštenoj vikendici provedu Novogodišnju noć.

Sve do ponoći su još uvek delovali kao zaljubljeni par. A onda, posle gotovo prijateljskog poljupca i praznih čestitki, alkohol je učinio svoje.

U jednom trenutku su izašli na verandu vikendice. Ćutali su. Povremeno bi se pogledali, otvarali usne da progovore ali reči nikako da budu izgovorene. Nove, dopunjene čaše vina dale su im hrabost koja im je nedostajala.

Progovorili su isti mah. Iste reči:

– Znaš, meni je ova veza dosadila. Sve je isto, umara me. Najbolje bi bilo da se raziđemo na neko vreme.

Oboje su osetili olakšanje jer su mislili i osećali isto, jer su rekli isto… A pri tome nisu želeli jedno drugo da povrede. Ovako je ispalo najbolje i za nju i za njega…

Od tada je prošlo više od 3 godine. Ona je imala novog dečka a on novu devojku. Delovali su, bar pred očima javnosti – srećno i zadovoljno. Činilo se da su zauvek stavili tačku na njihovu vezu. Na njihovu “dosadnu ljubav”.

A onda su se sreli. Oboje su bili sami. Zastali su, pozdravili jedno drugo i… sasvim neplanirano počeli da pričaju, pričaju, pričaju… Toliko mnogo reči, toliko mnogo emocija je izviralo iz njih, da su se najzad trgli, shvativši da stoje na sred ulice skoro sat vremena. Nasmejali su se. Slatko, nevino, zaljubljeno baš ko nekada dok su se još voleli strasno.

– Čujem da imaš lepu devojku, neku mladu doktoricu – rekla je Ona.

– Imao sam. Raskinuli smo pre par meseci. Sam sam, solo – odgovorio je On. – A ti? Kažu da si se verila, da živiš sa novim momkom u njegovom stanu?

– Živela sam – uzdahnu Ona. – I ja sam raskinula. I ja sam solo. Sama.

– Zašto? Da nije bio grub prema tebi? – pitao je On.

– Ne. Bio je fin, pažljiv, pedantan, odgovoran. Pred njim je velika karijera. Ne, nemam ni jednu primedbu na njegov račun.

– Pa šta onda nije valjalo? – upita začuđeno.

Gledala ga je nekoliko trenutaka pravo u oči. Zapalila cigaretu i tiho prošaputala;

– Gospodin savršeni je imao samo jednu, za njega beznačajnu a za mene važnu i veliku manu. On… on nije bio kao Ti! On NIJE bio Ti…

Sad je On uzdahnuo i uz smešak priznao:

– I ja sam raskinuo iz istog razloga. Moja doktorica NIJE bila kao Ti! Tek kada sam te izgubio shvatio sam da samo mi Ti, ovakva kakva si odgovaraš. Sa svim manama i sa svim vrlinama.

– I ti meni – rekla je. Suza je krenula. On ju je sprečio poljupcem. Strasnim kao nekada.

Mesec dana kasnije su se venčali. Imaju dvoje dece i sjajan brak mada su ovog puta svi sumnjali u njih.

Ponekad je potrebno da nekog izgubimo pa da tek onda shvatimo koliko nam on zaista vredi u životu.
Srce ima svoja pravila i svoje zakone… Ono je režiser naših života a mi smo samo glumci.

Roki Dvizac: Srce ima svoja pravila i svoje zakone, ono je režiser naših života a mi smo samo glumci.

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE