Sovjeti tri puta stigli na Mesec pre Amerikanaca

Petnaestog septembra 1959. godine, premijer Sovjetskog Saveza Nikita Hruščov stigao je u Vašington u istorijsku posetu Americi.

Tokom razgledanja Bele kuće, Hruščov je kolegi Dvajtu Ajzenhaueru uručio loptasti predmet sa urezanim sovjetskim simbolom.

Bio je to legendaran i šeretski poklon. Kugla je bila kopija iste takve u sondi Luna 2, koja je samo dan ranije postala prva svemirska letelica koja se spustila na mesečevu površinu.

Na putu do Meseca oni će još dva puta prestići Amerikance pre nego što NASA 1969. godine uđe u cilj sa Apolom 11 i tamo spusti prve ljude.

Stigavši prvi do Meseca, Sovjeti su zadali popriličan udarac rivalima u Svemirskoj trci. A trku su započeli 1957. godine lansiranjem prvog veštačkog satelita Sputnjik.

Moskva je potom u februaru 1966. godine uspela da izvede prvo meko sletanje na Mesec sa Lunom 9 i prva da fotografiše površinu.

Dva meseca kasnije, Luna 10 postala je prva svemirska letilica koja je ušla u mesečevu orbitu.

To nam je pomoglo da proučimo topografiju, ali i zato što su u veoma ranoj fazi Svemirske trke naučnici s obe strane zaključili da bi „posredni let” sa lunarnim modulom bio mnogo lakši nego da se sleće na Mesec direktno.

Nasin inženjer Džon Houbolt je 1961. godine predložio pristup po imenu Lunarni orbitalni randevu (LOR), u kom bi matični brod kružio oko Meseca, dok bi se sa njega otkačila manja letelica.

Hubolt je tvrdio da bi LOR uštedeo vreme i gorivo, kao i pojednostavio mnoge faze misije – razvoj, testiranje, proizvodnju, dizanje, odbrojavanje i letačke operacije.

I tako su Amerikanci stigli do Meseca. Ali te 1966. godine izgledalo je da su Sovjeti bliži da osvoje Zemljin prirodni satelit.

„Pre nego što uspete da spustite čoveka na Mesec, morali ste da spustite robotsko vozilo, a mi smo skloni da zaboravimo sve uspehe sovjetske strane”, rekao je za BBC Dag Milard, svemirski kustos Londonskog muzeja nauke.

Luna 2

Loptasta svemirska letelica lansirana je 12. septembra 1959. godine.

Sovjetske vlasti preduzele su neobičan korak usred tajnosti koja je stalno pratila njihov svemirski program – slavnom britanskom astronomu Bernardu Lovelu pružile su ključne informacije o letu, uključujući i njegovu trajektoriju.

Lovel je bio taj koji je potvrdio uspeh misije spoljnim posmatračima, uključujući i Amerikance, koji su prvobitno osporavali dostignuće.

Luna 2 se srušila na mesečevu površinu brzinom od oko 12.000 kilometara na sat, nešto posle ponoći (po moskovskom vremenu) 14. septembra 1959. godine. Vrlo je verovatno da ni sonda ni tovar nisu „preživeli” udar.

Ali misija je bila više od obične hladnoratovske egzibicije.

Luna 2 izvršila je razne naučne eksperimente – potvrdila je da Mesec nema značajno magnetsko polje i nije pronašla dokaze o radioaktivnom pojasu.

„To je naučnicima omogućilo važne uvide u geologiju Meseca, na primer”, rekla je za BBC Libi Džekson, fizičarka i direktorka Programa ljuskog istraživanja pri Britanskoj svemirskoj agenciji.

Luna 9

Sedam godina kasnije, Luna 9 je zapravo pomogla programu Apola.

Pre nego što je sletela na Mesec, i sovjetski i američki naučnici mislili su da će mesečeva površina biti suviše meka za sletanje svemirske letilice – strahovali su da će mesečeva površina biti prekrivena nekom vrstom dubokog, prašnjavog živog blata u koje će potonuti svako ko sleti.

Sovjetska sonda pokazala je da je tlo čvrsto i to je bila izuzetno značajna informacija.

„To je bila istinska naučna prekretnica i zaista je pomogla budućim misijama”, kaže Džekson.

Luna 10

Bio je to i propagandni trijumf Sovjeta nad Amerikancima.

„Ne smemo da zaboravimo da je Svemirsku trku pokretala geopolitika”, dodaje ova fizičarka.

Kad je u pitanju Luna 10, ona je dovela do važnih otkrića o sastavu mesečevog tla, pa čak i mikrometeoroida – sićušnih čestica stena koje putuju kroz svemir pri velikim brzinama i predstavljaju pretnju po istraživanje svemira, pa čak i živote astronauta na mesečevoj površini.

Tamo odsustvo atmosfere znači da sićušno svemirsko kamenje sleće neometano i stoga je mnogo opasnije nego na Zemlji.

„Sovjeti su mislili da će dobiti Svemirsku trku na osnovu niza pionirskih poduhvata koji su uključivali slanje prvog čoveka u svemir 1961. godine i prve šetnje po svemiru 1965. godine”, rekao je u junu Asif Sidiki, vodeći svemirski istoričar, tokom intervjua sa Planetarnim društvom – američkom nevladinom organizacijom.

„Oni nisu mislili da će Amerikanci zaista uspeti da izvedu sletanje na Mesec.”

Te 1968. godine, međutim, Amerikanci su zadali odlučujući udarac – sa misijom Apolo 8, uspeli su da pošalju svemirsku letelicu sa ljudskom posadom do Meseca, da ona napravi krug oko njega i bezbedno se vrati.

Manje od godinu dana kasnije, Apolo 11 sleteo je na mesečevu površinu.

Sovjeti nikad nisu imali odgovor na Apolo 8, uprkos tome što su prestigli Amerikance u nekoliko „prvih” dostignuća kad su u pitanju letovi sa ljudskom posadom. Zašto?

„Odakle da počnem? Bilo je nedovoljno naučne i tehnološke osnove, nedovoljno ekonomske osnove i loše organizacione strukture”, rekao je za BBC bivši istoričar Nase Rodžer Launijus.

Ukratko, sovjetski program je briljirao u slanju sondi na Mesec, ali nikad se nije razvio dovoljno da isto uradi i s ljudima.

Iznad svega, Moskva nije imala raketu dovoljno snažnu da pošalje svemirsku letilicu sa ljudskom posadom sve do Meseca.

Amerikanci su imali moćni Saturn V, koji je uspešno korišćen u svim mesečevim letovima sa ljudskom posadom. Sovjetski ekvivalent bio je N1: on je omanuo u sva četiri test leta.

Takođe, sovjetski svemirski program bio je ometan onim što eksperti zovu haotični sistem upravljanja. Birokratija i borba za moć razlikovali su se od centralizovane strukture organizovane od vrha ka dnu koju su koristili Amerikanci.

Političke borbe

I Amerikanci i Sovjeti shvatili su prilično rano tokom Svemirske trke da, ako žele uspešno da ostvare misiju Lunarnog orbitalnog randevua (LOR), trebaće im komplikovani svemirski manuelni manevri pristajanja.

I dok je Amerikancima pošlo za rukom da uspešno ostvare te manevre do 1966. godine, Rusi nisu uspeli da ih postignu pre januara 1969.

Takođe, sovjetski svemirski program obeležavala su stalna natezanja sa komunističkim vođstvom i nadmetanje za resurse sa vojskom, kojoj je prioritet bio razvoj interkontinentalnih balističkih projektila u sklopu programa ove zemlje za nuklearno odvraćanje.

Teturanje napred

U svojoj knjizi Izazov za Apola: Sovjetski Savez i Svemirska trka, 1945-1974, Asif Sidiki objašnjava da su Sovjeti započeli planove za ozbiljno spuštanje ljudi na Mesec tek 1964. godine, par godina posle Amerikanaca.

„Sovjetski svemirski program bio je obavijen velikim velom tajne i zato su stvari kao što su prva šetnja po svemiru delovale toliko fantastično”, rekao je on.

„U stvarnosti se sprovodio ad-hok program koji je teturao od jedne stvari do druge.”

Ovo viđenje dele i ljudi koji su nekada bili sastavni deo bivšeg sovjetskog sistema.

„Kad govorimo o sovjetskom programu, na Zapadu vlada zabluda da je on bio centralizovan. U stvarnosti, bio je više decentralizovan nego u Americi, koja je imala jedan skoncentrisani Apolo program”, rekao je za časopis Sajentifik ameriken Sergej Hruščov, sin bivšeg sovjetskog premijera i inženjer aeronautike u vreme Svemirske trke.

„U Sovjetskom Savezu ste imali razne dizajnere koji su se takmičili jedni sa drugima.”

Da sve bude gore, glavna pokretačka snaga iza moskovskog svemirskog programa, inženjer Sergej Korolev, umro je iznenada u januaru 1966. godine.

Poslednji očajnički pokušaj

Ipak, kad su shvatili da je trka da se čovek spusti na Mesec izgubljena, Sovjeti su isprobali još jedan poslednji trik da bi ostvarili neki uspeh – lansiranje sonde za sakupljanje uzoraka lunarnog tla koja bi se vratila pre Apola 11.

I tako je 13. jula 1969. godine, tri dana pre nešto je uzleteo Apolo 11, u svemir poletela Luna 15.

Ona je u mesečevu orbitu ušla četiri dana kasnije, 72 sata pre Apola 11, ali se slupala na površini, nekoliko stotina kilometara od mesta gde su se Armstrong i Oldrin pripremali za povratak na Zemlju.

Advertisements

„Verovali smo da se nalazimo ‘ispred čitave planete’ i da ćemo preteći SAD i u lansiranju ljudskih posada na Mesec. Ali želje su jedno, okolnosti nešto sasvim drugo”, izjavio je filozofski 1999. godine za američku televizijsku mrežu PBS Vasilij Mišin, čovek koji je zamenio Sergeja Koroleva u sovjetskom svemirskom programu.

Izvor: BBC news na srpskom

Advertisements

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *