Na današnji dan 1944. posle tri i po godine nemačke okupacije, jedinice Crvene armije uz pomoć Titovih partizana oslobodile su Beograd.
Radost se izlila na ulice srpske i jugoslovenske prestonice, ranjene i izmučene surovim i sadističkim bombardovanjima, nemačkim 1941. i “savezničkim” 1944, terorom Gestapoa, streljanjima na Banjici, užasima na Starom sajmištu, satiranjem Srba, Jevreja i Roma…
Nemci su uz teške borbe oterani iz Beograda ali je velika radost žitelja prestonice i čitave Srbije trajala kratko.
Još tokom trajanja borbi, 19. oktobra, Titova grupe ubica pronašle su i na kućnom pragu, iz hrvatske osvete za Stjepana Radića, ubile penzionera Punišu Račića i time naznačile svoj osnovni pravac delovanja.
U narednim mesecima svetlost oslobođenja od mrskih Nemaca počela je da tamni pred serijom suludih ratnih zločina Titovog režima. U tome su prednjačili nacionalno odrođeni sadisti i ubice, srpski i crnogorski komunisti iz OZNE, predvođeni Rankovićem, Krcunom, Kapičićem, Rolovićem, Čiletom Kovačevićem i brojnim drugim zlikovcima. Desetine hiljada ljudi mučeno je i streljano bez suđenja, imovina im je opljačkana a porodice zastrašivane i razarane. Čitav sloj srpskog građanskog društva je pokošen. Intelektualci, sveštenici, trgovci, ugledni seljaci, advokati, lekari, patriote, nacionalni radnici i drugi, nemilosrdno su likvidirani hicima Titovih ideološki ostrašćenih ubica, srbofoba i izdajnika. Ubijene su bez suđenja i pobacane u masovne ili skrivene nepoznate pojedinačne grobnice desetine hiljada ljudi, verovatno veći broj civila nego što su Nemci pobili tokom čitave okupacije.
Paralelno sa tim, srpska omladina, često i ona maloletna, iz čiste osvete i bez opravdanog strateškog vojnog razloga, nasilno je mobilisana i slata u pakao Sremskog fronta, pravo na ukopane nemačke veterane koji su štitili povlačenje svojih jedinica sa juga, da tamo izgine u bespotrebnom pokolju. Ratni zločinac Tito u sigurnu smrt ih je poslao da kazni Srbiju zbog podrške Draži i JVuO.
Dvadeseti oktobar treba svečano obeležavati kao dan oslobođenja od naših istorijskih neprijatelja Nemaca i zbog poštovanja prema velikim žrtvama koje su položili i vojnici hrabre Crvene armije ali i brojni “obični” partizani iz naroda, jednostavni i hrabri ljudi koji su prilazili komunističkim jedinicama, ne iz ideoloških razloga već iz želje da se bore protiv okupatora kako god mogu.
S druge strane, Tito i njegova komunistička klika ideološki ostrašćenih ubica i srbofoba ostaće upamćena samo po ratnim zločinima i satiranju Srba i Srbije.
Ovo nije njihov praznik, već dan tužnog sećanja na poginule sovjetske, srpske i jugoslovenske heroje, obične, iskrene i slobodoljubive borce za slobodu. Njima pripada slava ovog dana.