Пише: Мирјана Прљевић
Љубав према изворном позоришту је код мене присутна од младих дана. Тако сам недавно добила прилику да у седам дана одгледам три представе на београдској сцени. Као особа која увек прати таласе креативности који се испољавају на различитим пољима, морам признати да су ме поруке ове три представе инспирисале да ову колумну посветим њима.
Свесни театра апсурда који нам се дешава пред самим лицем, изрежираним од стране оних који очигледно не воле то изворно позориште, јер га свакако не би наружили толиком количином реалности, и то оне без поруке, без смисла и без дубине. У том театру апсурда где на једној страни људи гину и напуштају своје домове, док на другој – само неколико стотина или пак хиљаду километара даље, игра се фудбал, људи иду на одморе и концерте, живот иде својим путем. Где смо у свему томе ми, ми као човек у лику јединке данашњег човечанства?
Уз одличну глуму сва три ансамбла у поменутим представама, глумачких и балетских, хајде да се осврнемо на поруке и ухватимо континум свести који увек на себи јединствен начин проговори кроз позориште.
Представа Фантом из Опере је роман француског писца Гастона Леруа из 1910. године. Роман је инспирисан историјским догађајима из доба париске опере 19. века. Прича у мјузиклу “Фантом из Опере” почиње у ноћи тријумфа оперске певачице Кристин на гала вечери поводом пензионисања старих менаџера. У то време позориштем круже гласине да у Опери живи фантом који се оглашава писмима. Ствари кулминирају када током премијерног извођења “Фауста” главна певачица остаје без гласа а велики лустер пада на сцену, чиме свима постај јасно да је фантом ту. Прелепи сопран Кристин постаје опсесија мистериозног музичког генија. Мјузикл Фантом из Опере премијерно је изведен на лондонском Вест Енду 1986. године, а на Бродвеју две године касније где важи за најдуже извођен мјузикл свих времена, преко 12 000 представа. До сада га је у свету погледало око 140 милиона људи. Изводи се на 15 светских језика у 35 земаља. Тако ми данас уместо Фантома имамо Анонимусе, писма су замењена електронским порукама са објавама претњи. Знају ли они како је завршио Фантом? Ако не, могли би да погледају представу у свом граду, или бар најближе где се она игра. Претити обичном народу никога није одвело у мир, а ако им то није ни била жељена дестинација, онда треба да знају да озбиљно нарушавање баланса комуникације се као бумеранг враћа ономе који га је послао.
Представа Године врана доводи нас у Београд 1917. и 1918. године. Дунав је заледио и рат већ траје. Толико недаћа, да пошаст у виду небројивости врана само употпуњује библијске околности. Вране су ту, вране су више од симбола. Вране су равноправни грађани Београда и сведоци су догаћаја. Иако је ово прича о судбини Београда током првих година слободе након Првог светског рата, и прича о љубави којој се не можемо одупрети и која је, наравно забрањена, о временима кад је грешно волети, и кад нас само љубав може загрејати, мене је дотакло нешто друго. Сазнање о Декрету краља који је дојучерашње непријатеље са фронта помирио на папиру, и тако далеко од стварности, у новом саживоту и међ’ новим границама. Ова историјска прича упозорава и подсећа на све жртве које рат доноси, и то у несрећном тренутку док нам прети Трећи светски рат. Питам се колико смо пута себи дозволили да тако важне стратешке одлуке у миру сакријемо под тепих, збуњујући и себе и друге, незрело и аматерски мисливши да се не види и не памти, да нико неће сазнати…Ето, те београдске вране некако све открију, очигледно да њихови књунови носе алхемију еликсира истине када и после сто година проговарају и упозоравају: Очистите кућу!
Представа Алиса у земљи страхова је она завршна, лична, она врста представе која вас уводи у стање када дођете кући и суочите се са горе поменутим тенденцијама других да наруше ваш мир и живот. Ова представа јесте о страху, и сам назив упућује на то. И то о страху у коме су велике и очи и уши, само остаје питање зашто га неко производи у толикој мери? Да, да, знамо ми сви да је страх највећа кочница развоја човека и човечанства, али ево неко опет себи даје за право да нас на њега упути – Страх од смрти, који је по мишљењу великог броја психијатара и психоаналитичара, развојни феномен, човек се не рађа са њим, није наследан, и није део природног развоја детета већ настаје као последица лоших искустава са објектима. Имамо ту и страх од страха, страх од успеха, страх од времена, страх од живота…Уз цитат Еве Махковиц (рођене 1986. г) – Ово је ноћна мора, али је истовремено и живот, уз напомену да је Алиса у земљи страхова веома интиман текст. Мени се више допао Мачак који поручује: Машта је једино оружје у рату са стварношћу. Ја бих додала, да, јер на мају бачену на очи човечанства нема друге реакције до само поглед у истину душе и дубока спознаја у огледалима.
Невероватно је колико су све ове представе проткане спознајом мисије због које смо овде, сада и данас. Да су љубав, емпатија, солидарност увек присутне, иако не у самим насловима, оно у много речи и порука текстова који, ако им дозволите, свакако ће произвести унутрашњу реакцију вашег ума. А, можда и срца. Ипак је позориште лични избор. То ја зовем изворно позориште и оно ће увек бити у мом срцу, за разлику од ових театара аспурда који без поруке, без живота и без душе треба већ једном да оду у прошлост. Зато живимо овај период трансформације. Период када почињемо да уочавамо разлике и правимо избор понуђених нам путева, пардон позоришта.
www.teslasquare.com
youtube kanal TESLA SQUARE