Teško breme Otomanskog osvajanja nadvilo se nad ostatke ostataka nekada moćnog Dušanovog Srpskog carstva. Nakon sudbonosne bitke na Gazimestanu, upravljanje srpskim otačestvom dospelo je u ruke starijeg Lazarevog sina Stefana. Predodređen da bude vladar, noseći u sebi gene Nemanjića, Stefan Lazarević se susreo sa lavirintom vojno-političkih zamki u kojima je bilo teško izlaziti na kraj sa drugom stranom. Suočen sa činjenicom da mora da se povinuje ubici svog oca, zarad života preostalih srpskih glava, krenuo je putem koji mu je obeležen u neizvesni tok događaja koji će ga, spletom okolnosti uzdići do neslućenih visina slave i poštovanja. Prihvatio je vrhovnu vlast sultana Bajazita Prvog i obavezao se na ispunjavanje vazalskih obaveza prema Osmanlijama. Predvodio je srpske trupe na strani Bajazitove vojske u bitkama koje je on vodio u ime Alaha. Na Rovinama, kod Nikopolja i kod Angore, pokazao je silinu svog oružja i strahovitost srpskih oklopnika koji su gazili sve pred sobom. Nakon bitke kod Angore, 1402.godine u kojoj je poražen i zarobljen sultan Bajazit, Stefan, pri povratku u Srbiju, u Konstantinopolju, od vladara Romejskog carstva dobija titulu despota. Propast Bajazitovih vojno-političkih planova i razdor među njegovim naslednicima novopečeni despot koristi da zaigra na drugu kartu-približava se severnom susedu, Ugarskoj. Ono što se izdešavalo posle navedenog je istorija, neću nabrajati, da ne bi bilo puko nabrajanje već poznatih istorijskih činjenica. Međutim, izdvajaju se dva momenta u despotovom životu-pristupanje Redu Zmaja i dobijanje Beograda od strane vladara Ugarskog. Tajnoviti Red, čiji članovi su bili vodeći vladari Evrope i najgenijalnije vojskovođe predstavljao je elitu evropskog društva svoga vremena. Prema svim dostupnim podacima do kojih se može doći vidi se da je Stefan bio visokorangirani član, to jeste, po hijerarhijskom ustrojstvu, odmah iza kralja Žigmunda koji se smatra osnivačem Reda. Sasvim je sigurno da su veze unutar Reda bile prava mala arena diplomatisanja gde je svaka strana tražila korist za sebe, tako da se, sa pravom može tvrditi da je srpski vladar ovo tajno društvo iskoristio da maksimilizuje poziciju Despotovine u onovremenim međudržavnim igrama.
Dobijanjem Beograda, prestonica se iz Kruševca seli u ovo, strateški važno mesto na mapi. Sa sigurnošću se može tvrditi da je Beograd u doba despota Stefana doživeo srednjovekovnu renesansu. Beogradska tvrđava je doživela svoj veliki razvoj kao i sam život ondašnjih žitelja. Kulturni, ekonomski i svaki drugi napredak se osetio širom Despotovine u godinama života i vlade Stefana Lazarevića. Prosperitet i poslednji sjaj Dušanovog carstva prekinuo je 19.juli 1427.godine kada je, nedaleko od Mladenovca, od srčane kapi preminuo voljeni srpski despot. Prema rečima njegovog biografa, poslednje reči su mu bile: ”Po Đurđa, po Đurđa”. Dozivajući svog sestrića Đurđa u samrtnom času dozivao je i neke nove nedaće koje će se nadviti nad Srbijom, opasnije od onih sa kojima se susretao. Mnogo toga sam o Stefanu Visokom propustio da napišem, mnogo toga što je i on propustio da uradi tokom svog kratkog ovozemaljskog života.
Bojan Milić