ОД ЖИЧЕ ДО МИЛЕШЕВЕ ПРЕМУДРОСТ СВЕТОГ САВЕ ПРЕНЕЛА ЈЕ СОЛОМОНОВ ХРАМ У СРПСКУ АРХИТЕКТУРУ САБОРНИХ ХРАМОВА
Српски средњевековни сталешки сабори, помињани су искључиво у хагиографској литератури, посвећеној хришћанским светитељима из династије Немањића. Или су сабори навођени у историјским делима, законодавним текстовима, записима и натписима, усменом и писаном предању – али су недовољно валоризовани у науци. До скора неидентификовани, по локацији, времену одржавања, политичким приликама, карактеру, сабори Рашана и Срба, нису били систематски пописани ни у једном политисторијском делу које се дотиче најранијих времена!?
Од Светопелека, до Немање (1168 – 1196), а посебно најзначајније достигнуће – Жички сабор, одржан о Спасовдану 6728. године, по Јулијанском календару. Односно, 1220–ог лета господњег – када је Рашка подигнута на ниво суверене краљевине и „узакоњена” светосавском „Кормчијом” и првим писаним законима, краљева Рашке краљевине, Стефана и Радослава. А који су сачувани до данашњег дана, у оригиналу – у подзвоничком простору Жиче.
Галеријске цркве су одреда посвећене богињи мудрости – Софији, од Аја Софије, преко Софије у Средцу (данашња Софија у Бугарској), цркве Свете Софије у Солуну, Охриду, Кијевске Свете Софије и свих других цркава именованих Софијиним именом, у средњем веку, у окриљу Васељенске патријаршије и Византијског царства? Софије су вишебродне галеријске цркве, грађене према највишем узору, Хагији Софији, онако како ју је представио академик Милутин Миланковић.
Тема нашег истраживања је, међутим, саборни наук старозаветне Торе. Наук о зидању храма и транспозицији архитектуре Соломоновог храма у рашанској саборној архитектури. Соломонов храм је први Израиљев храм у Јерусалиму. Данашњи видљиви остаци Соломоновог храма, остаци су Другог храма, кога Израил гради по повратку из Вавилонског ропства.
Библијским, канонским, примером градње Првог храма, послужио се Свети Сава, када је надоградио дводому припрату Спасовог храма у Жичи, са наменом да у њој обезбеди сабориште за високу саборну господу рашку. Горњи дом у овом храму, изграђен је у димензијама 20х20 светих лаката. Захваљујући Савиној надоградњи спратне припрате, 1220. године, одржан је крунидбени Сабор Рашке државе и Цркве. “23. У сабор Господњи неће улазити ни утучен ни ушкопљен. У сабор Господњи неће улазити ни онај који је рођен из везе недозвољене; ни десето колено његово неће улазити у сабор Господњи. Ни Амонац ни Моабац неће улазити у сабор Господњи…“.
На овом Сабору, сазваном по јеванђеоском науку и Закону Торе, Соломоновом науку, Св. Сава је миропомазао главу првог рашанског краља Стефана, обративши се Рашанском сабору, по свршеној литургији „са престола просветитељства“.
Суштина геометријске, али и политфилозофске компарације изведеног стања архитектуре рашанског храма, свих десетак цркава које су владарске задужбине краљева и царева Немањићке династије, које су истовремено и саборне епископске столице Српске православне цркве, показује, да серашка црквеност не слаже ни у једном грађевинском елементу са архитектуром и канонским уређењем галеријских и вишебродних унутрашњих простора цркава посвећених Светој Софији (Софија – мудрост) у Цариграду, али и Солуну, Охриду, Средцу и у више сакралних објеката Кијевске Русије!?
И поред јединствене православне црквености, различити саборни храмови, који носе име Свете Софије – одреда су галеријске цркве. Тробродне, петобродне и вишебродне. Својом архитектуром условљавају литургијске, али и световне саборне догађаје. Владар Васељенског царства, деспоти (млађи цареви), краљеви и велики кнезови, у зависним земљама – код свог црквеног миропомазања и постављења, нису били бирани. Акламирани су аплаузима грађана и публике са црквених галерија. Само акламирање је била највиша прослава и црквено промовисање новог владара.
Владари су већ заузимали тај положај, до кога су дошли „вољом Божијом“ – пучем, војним ударом, или наследним правом „од дедова и прадедова им“.
Једнобродне негалеријске Рашке цркве, са дограђеним (дводомим) припратама, посебно оне које су грађене у време. “А кад ускоро би свршена велика црква у Жичи са свима достојним лепотама, заповеди свети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и свима благородницима. И одмах овај пошље заповести свима властима државе његове, које сазиваху ипате и војводе, тисућнике и сатнике, и мале и велике. А свети архиепископ сазове опет своје епископе, игумане и све црквене служиоце, и сви се сабраше у великој цркви у Жичи, у архиепископији. А кад сабор би врло велики, Свети, седав с братом самодршцем на престо просветитељства, рече сјајно о узроку сабору и о себи, говорећи:“…због браће моје који су по крви Израилћани…“. /Светог Саве, сведоче о саборним процедурама код избора Стефана Првовенчаног и краља Радослава.
Сами црквени објекти Жиче, Студенице и Милешеве, документују и другачији садржај црквеног, али и политичког живота средњевековног рашког сталешког друштва, у односу на Византију. У Рашкој краљевини и Царевини Душана Силног и Цара Уроша, „висока и мала господа“ припадају световном владајућем сталежу. А хијерархија српске Цркве, која узима равноправно саборно учешће – евентуално, обезбеђује и промоцију појединаца из сталежа себров (радног сталежа), као високих достојанственика Српске цркве – баштиника и носиоца саборне функције.Ова чињеница дозвољава чврст „архитектонски доказ“. Према постојећем стању и изгледу саборних рашких цркава, ова хипотеза је чињенично доказана. А то бива потврђено и житијним текстовима посвећеним великом жупану Стефану Немањи и његовим синовима Светом краљу Стефану Првовенчаном и Светом Сави.
И независно од византијске црквености, у Српској цркви и Рашкој држави, непосредно је транспонована „Соломонова мудрост“ уз јеванђеоски саборни наук. Потврђен у саборној традицији и градњи, најпре дводомих рашких храмова. Ову констатацију предочиће сам оснивач и налагодавац пројектне замисли – градитељ рашког храма Свети Сава, који је у Биографији свога оца, великог жупана Стефана Немање, писаној у Студеничком типику – иначе титулисао: „соломоновом мудрошћу“. Иста мудрост је прокламована и као државничка мудрост и наук Немањиних синова Стефана и Саве, али и синова Стефана краља, Радослава, Владислава. „3. Ево на којим темељима сазида Саломон дом Божји. Дужина у лактовима по старој мери беше од шездесет лаката, а ширина од двадесет лаката“. „…И мину много времена владања његова – 37 година, и државу и силу непобедно и неповредно сачува од свих страна, и благоверна му деца беху однегована у благоверју и чистоти. А о владању и држању његовом не исписасмо по реду, како смо слушали и видели, да се не умножи писање. Јер сам Бог зна, а и људима је неутајено, колики је труд његов био о нама и људским незнањима, труд овог блаженог мужа, господина нам и учитеља, који је имао Соломонову премудрост…“ и Уроша I Немањића.
Они ће у архитектури саборних храмова, чији су ктитори, као потомци Стефана Немање, применити исти „Соломонов наук“. Односно, и друга генерација рашанских краљева – ктитора саборних објеката, наложиће у својим оснивачким повељама, градњу сакралних објеката у идентичним димензијама Соломоновог храма, по јеванђеоском науку. Двојица од њих, Радослав и Владислав, бивају и крунисани, по успостављеној и узакоњеној пракси Жиочког сабора и Стефановог закона.Односно, по истом саборном науку и канонским правилима, као и њихов отац Стефан Првовенчани, од стране исте личности – првог архиепископа Жичке архиепископије, њиховог стрица Саве.
Институционалност
Институционалност – веома популаран појам савремене демократије, у сваком случају, јесте тековина античке цивилизације. Традицију институционалности Народне скупштине и Римског сената, као врхунски праузор, баштини целокупна Европа, како у ројалистичим системима владавине, тако и у свим републиканско-револуционарним системима. Саме институције републиканизма и сената Рима, су цивилизацијски реинтерпретиране у Француској револуцији у XVIII веку, и иним револуцијама у XX веку. Институционалност је функционални основ сваке, па и Рашанске, Српске црквености.Мада се у савременој духовности и литургијском животу код Срба, ова функционална, организациона и институционална функција Цркве, прикрива. И одриче се свака веза са националним, а посебно политичким идентитетом српског народа. Односно са политичком праксом у Србији и српским земљама (Републици Српској, Крајинама, и по епархијама СПЦ у дијаспори, које су територијално детерминисане и назване). У којима Српска црква функционише, постоји и као културни, па и економски чинилац.
Самозатварање и самоодрицање црквене јерархије СПЦ, од „активног бирачког права“ у државама, што сувереним, што не сувереним, Српског народа – није светосавска традиција, а није ни демократска тековине! Нити је, по било ком уставу савременог света, разумљива? Јер нигде у целом свету не постоји више, ако је икада постојало, искључиво пасивно бирачко право!? Да личност, из било ког сталежа или цеха, најпре грађанин може искључиво да бира, али да не може бити изабрана!!! Што сведочи изборна пракса на Балкану и широм света коју практикује српско свештенство и монаштво, почевши од последње деценије XX века, па до данас!?
Немањићка рашка државност није била изолована од римско-правне традиције и теолошког утицаја Рима, нити је била једноцрквено организована. И то, независно од предања о првом крштењу Стефана Немање у Католичкој цркви, половином XII века. У то време, постаје доминантан својеврсан православни систем владања, на територији историјске Јустинијане приме, у држави Стефана Немање (рођен око 1113 – 13. фебруар 1199. године). Иако посебна рашка црквеност, још увек није била успостављена, односно, Српска православна црква још увек није била организована до степена аутокефалности крунисање Стефана Првовенчаног, десило се 1217. године, а круну му шаље папа Хонорије II, у време док је Стефан владао као зет венецијанског дужда Енрика Дандола, освајача Цариграда. Стефан Првовенчани, био је други син Стефана Немање и наслеђује га на жупанском престолу, одлуком Другог Дежевског сабора Рашке државе, 1195. године. Стефан је комуницирао са Римом, а о томе посебно сведочи прва Стефанова круна и непосредни утицај политичке власти папе и Латинског царства у Цариграду (од 1204. годи¬не – до 1261. године). И женидбено дипломатисање Стефаново, женидбом са Аном, унуком млетачког дужда Дандола – посебно потврђује светоавгустиновски религиозно – идеолошки утицај на политичке прилике и на политичку праксу Рашке државе, у прве две деценије XIII века. Ни савремена историографска литература, не спори известан утицај католичанства на конституцију суверене Рашке државе. О томе јасно говори протојереј, проф. др Предраг Пузовић у чланку „Српска црква од светог Саве до укидања Пећке патријаршије 1766. године“.
Легалитет дарован од Бога реализују световне власти на Истоку, а црквене на Западу. Гледано у овом контексту, оригиналност Жичког сабора је веома уочљива. Сабор по Израиљевом науку, канонима и правилима Жичке архиепископије – врховни је извор и црквене и државне власти. Прехришћански темељ овоме науку и пракси, је неспоран. У чему се огледа новина у саборном консултовању, или одлучивању у Жичи? И какве су последице настале у организацији владарске власти и државе, после Жичког сабора? Каква је политичка, институционална и културна тековина, Жички сабор и какве позитивне домете постиже и у савременом срп¬ском друштву?
Теолошко-дипломатске и државно-уставне претпоставке, саборног догађања 1220-е године, огледају се у следећем:
1. Призната самосталност Српске православне цркве, са правом избора архиепископа, од стране помесних епископа. Нови архиепископ Сава, то постиже у Никеји, 1219. године, захваљујући византијском цару Теодору I Ласкарису и васељенском патријарху Манојлу Сарантену. Архиепископско жезло и грамата, до данас, обезбеђују да српски архиепископ, са титулом „Архиепископ свим српским и приморским земљама“ – не мора долазити цариградском патријарху ради посвећења. Уз титулацију и посвећење архиепископа Српске православне цркве, обезбеђен је и патријархов Акт о аутокефалности СПЦ и избору Светог синода СПЦ. Територије „српских и приморских земаља“ – тиме су, према хришћанском канонско-правном погледу на свет, у јединој постојећој и владајућој идеологији и политичкој пракси средњевековља – добиле могућност државног организовања по највишим принципима верске, националне и политичке самосталности.
2. Сама градња до 1217. године, манастира Жиче, код Краљева, у Рашкој и потоња – предсаборна доградња Спасовог храма, после 1219. године, незаобилазна је претпоставка највишем саборно – државном догађању, завршном конститутивном, организационом, политичком и правном уређењу Рашке државе. Наиме, „материјализација“ у архитектури посебно је духовно и историјско сведочење, неспорно одржаног сабора. Сви ти архитектонски (математичко – статички) елементи саборног здања, до данас су очувани. Канонско – правна конституција, имала је и естетску ноту и тежњу ка савршенству. О томе сведочи и сам градитељ- Св. Краљ Стефан и архиепископ Сава, према житијним текстовима. Сведочи и фрескоживопис Жиче, као и Закон Стефанов и Радослављев, исписан у подзвоничком простору, са почетка XIII века.
Жича је и грађена и украшавана, са посебним побудама. Иако је мајка црква, лавра Српске цркве, била Студеница. По свом оснивачу Стефану Немањи, по месту његовог оглашавања мироточивошћу, Студеница је и врхунско верско и политичко посвећење светородне династије. Студеница је на првом месту позната и по месту сахране Стефана Првовенчаног краља. Она је по целокупној традицији, значају и утицају, изнад Жиче. Међутим, у Студеници, државног сабора није било, све до крунисања другог краља Рашке. Том чину претходила је надоградња приземне припрате, назване именом ктитора – младог краља Радослава. Карактер гробне мермерне цркве, Студеница ће сачувати и као таква ће постати узор, свим потоњим владарским (мермерним) гробним црквама у Рашкој краљевини. Попут Бањске, Дечана, Светих Архангела, све до Опленца у Србији. Због веома заоштрених политичких прилика у Рашкој, треће деценије XIII века, у којима ће краљ Радослав (1228 – 1234), бити свргнут пучем од стране стрица архиепископа Саве, који га је и крунисао, овај владар неће бити украшен светитељским венцем. Мада се уктиторио надоградњом припрате у дедовској Студеници.
Сабор Рашке државе и Српске православне цркве у Жичи, на Спасовдан, 1220. године, историјски је и политички тренутак, од кога се питање суверенитета Рашке државе, самосталности српског народа и његовог верског, црквеног и економског уређења и самосталности – никада више неће доводити под сумњу. Чак ни у ропству, по паду Смедерева, 1459-е године, ово историјско право Рашке, неће нестати. Његов баштиник, чувар и онај који ће васкрснусти државност српског народа, почетком XIX века, биће Апостолска, Саборна, Српска Православна Црква и Црквено – народни сабор.
Политичка збивања, избор и свргавање владара, па затим избор и устоличење његовог рођеног брата – били су политички моменти који су Рашку државу потресали до темеља, а који су, евентуално, тек накнадно изазивали религијске реперкусије. Чињеницу да Радослав краљ, не бива канонизован за светитеља, у светородној династији Немањића, мада је владао уз колено првом Светом краљу Рашком, Стефану, и син му је првенац – политичка историја заобилazi.
У спољашњој опреми грађевина, после Студенице су настале промене. Не зна се шта их је изазвало. Луксузан детаљ и скупоцен материјал изостали су, или због тога што за њих није било довољно средстава, или зато што се променило гледање на архитектуру. Иако је одавно јасно да се у Жичи рашка архитектура битно мења, није се посебно размишљало о променама у изгледу ове грађевине, а оне нису могле бити само израз новог програма простора. Ослоњена у основним облицима и у архитектонском склопу на византијске традиције, Жича са становишта стила градње, није посебно запажена. Вероватно зато што је у познијим преправкама, делимично изменила свој изворни изглед. Насупрот овој чињеници, свима је падала у очи, сразмерно велика и груба маса спољне припрате у Студеници. И тешко изведени план и поткуполна конструкција у Милешеви, нису измицали пажњи истраживача
Све што је као констатација горе изречено – може се проверити на најпрактичнији начин, што у политичкој науци ретко кад бива. Наиме, егзактност архитектонских димензија, три саборна храма, тројице владара у Рашкој држави, све тројице крунисаних од првог архиепископа Рашког Саве, по освајању Аутокефалности и по успостављању „Законоправила“ и Државног сабора по највишим и законским и теолошким узорима – и данас се могу измерити, буквалнко метром! Како Жича, тако и Студеница, са Радослављевом припратом и тако исто, Милешева. Све ове грађевине, грађене су по узору и по димензијама, Соломоновог храма. Архиепископ Сава је аутор таквог „програма градње“, па иако је тај програм апсолутно хришћански детерминисан – у сва три храма, у основним архитектонским пропорцијама, није узет крст, да би храм по највишем узору био крстолик.
У основи сва три храма нема крстолике основе, већ је архитектура и организација простора уређена по премудрости божјој и Соломоновој мудрости, и политичком науку о саборности. Димензије сва три храма су: у дужини шездесет светих лактова, у ширину двадесет, код западног улаза, и у висину тридесет, у кули. Савине интервенције се тичу организације горњег дома и интерполације – прављење отвора у зиду наоса. Како би и велика и мала господа, слушала исту литургију. А затим би, исти сабор, постављањем „престола просветитељства“, по не литургијском дневном реду, политички одлучивао. Пре свега, о избору владара, о његовом произвођењу од жупана у царски чин сувереног владара, краља Рашке – Стефана. Или код саборног увођења и опозивања Радослава краља и још једног избора по наследном праву – другог Стефановог сина, за Савиног живота. Затим и трећег, Уроша I, по најстаријем праву наслеђа, очуваног код Рашана, где брат брата наслеђује, а не син оца, из светородне династије Немањића.
Сасвим другачији програм градње од саборног програма Жиче, Студеница са Радослављевом припратом и Милешеве, у оригиналној архитектури, сачуваће нам Света Софија у Цариграду и именом и својом другачијом саборном функцијом, све друге Софије: Охридска Света Софија, Света Софија у Бугарском Средцу, данашњој престоници Софији, али и својом скромном надоградњом и Петрова црква у Новом Пазару. Да ли и у Дежеви? Овај програм градње византијског храма, са политичке тачке гледишта – детерминисао је другачији карактер саборовања. У ромејском свету, владар је долазио на власт „вољом божјом“, не изборним правом. Све слободно, сталешки неподељено, грађанство античко-грчке структуре, акламирало је, поздрављало је, чин миропомазања владара – те отуда је грађена и галеријска организација простора у софијама, поред крстолике основе цркава!
Галерије нису имале саборну функцију, у смислу окупљања оних који ће доносити одлуке. Одлука је предходила чину саборовања. Жички програм градње, дводомност сабора, који је делимично нарушен девастацијама у историји, али је јасно уочљив и данас, по хипотетичким поставкама овог рада, тек би ваљало истражити и у светској науци објавити.
Као закључак, вредело би само констатовати, да Закон о повраћају имовине Српској цркви, реално мења њену власничку ситуацију, али исти Закон не враћа у функцију право дародавца враћене имовине Српској православној цркви, односно историјско право српских владара и намену њихове ктиторије. Нити враћа обавезу манастирима – феудалцима и јерархији српске цркве, да се активно баве саборном-политичком улогом у обезбеђивању националног идентитета.
Извор: carsa.r