Ljudi se olako lepe na tuđe “mudrosti” i prihvataju ih kao svoje. Zdravo za gotovo!
To me podseti na jedan događaj sa početka novinarske karijere.
Mladi i samouvereni, moj prijatelj Oliver i ja kao slobodni, nezavisni, nezaposleni novinari smo često nailazili na one premudre partijske urednike koji su nam bahato šarali po tekstovima svaku našu malu mudrost proglašavajući glupostima. Kad nam je prekipelo, odlučili smo se na malo lukavstvo. U tekstove smo ubacili citate Dostojevskog, Nušića, Andrića, Tolstoja, Kundere itd. ali ne objavljujući čije smo misli prezumali… i tako predali tekstove.
Naravno, i sada se partijski urednik grhotom smejao i flomasterom šarao po našim tekstovima. To mu ovog puta nije bilo dovoljno pa je odlučio da napravi opšti cirkus i što više nas ponizi. Na sav glas bi čitao deo teksta (obično je to bio neki citat koji smo namerno ubacili), zatim se grohotom smejao i onda bi na kraju teatralno prectao taj deo teksta.
Oliver i ja smo samo stajali ispred njegovog stola i mirno ćutali. Nismo pokazivali ni najmanju dozu nervoze, ni stida. To ga je valjda još više razljutilo pa je postao još osorniji u pokazivanju svoje uredničke nadmoći. Na kraju nam je predao gotovo potpuno išarane/prectane tekstove da ih ponovo preradimo i otkucamo na pisaćim mašinama.
Uzeli smo svoje tekstove i onda počeli da čitamo jedan po jedan citat koji je partijski urednik ismejao i prectrao kao glupost. Naravno, posle svakog citata ovog puta smo rekli ko je to stvarno napisao i koga je on to proglasio za nepismenog i glupog. Cela redakcija je okupila i počela da se smeje. Ovog puta partijskom uredniku a ne nama.
Pogađate, više nikad niti je hteo da pogleda naše rukopise a kamoli da ih rediguje.
U jednim drugim novinama smo uradili obrnutu stvar. Naime, primetili smo da nas neki poznati beogradski novinari (iznenadili bi ste se kad bih vam rekao njihova imena) prepisuju ali svaku našu reč potpisuju kao svoju. Bez parodna, bez trunke sramote. E, kada nam je pukao film, ponovo smo se poslužili malim lukavstvom.
Naime u svoje tekstove počeli da ubacujemo navodne citate jasno označavajući da su to “rekli” Dostojevski, Nušić, Andrić itd…
Prepisivači su bez razmišljanja preuzimali naše tekstove, potpisivali kao svoje i naravno na sav glas hvalili poznate pisce koje smo mi “citirali”.
Tako smo radili nekih mesec dana dok se potpuno nisu navukli na naše izmišljene citate. Tek posle toga smo objavili veliki tekst u novinama i javno priznali da su svi citati izmišljeni i tako javno obrukali prepisivače.
Zašto ovo pišem? Zato što primećujem da ljudi olako prihvataju razne mudrosti iizreke koju su navodno rekle neke poznate ličnosti. Prepun ih je internet. Često su ti citati najbočnije gluposti, laži ali i smišljenja podmetanja navodnih pravila u životu ćoveka.
Razmišljajte svojom a ne tuđom glavom. Ako vam se neka misao ne uklapa u realan svet u kome živite, zastanite malo i razmislite. Da li je to istina ili laž? Da li je to uopšte ta poznata ličnost rekla, da li ona to stvarno misli ili je u pitanju neka podmetnuta ideologija?
Pa čak i da je rekla – pitanje je koliko je ona zaista u pravu?
Često sam više mudrosti i pameti čuo od običnog seljaka i paora ili pak male dece a ne od neke načitane glave čiji salonski život nema veze sa stvarnošću. Jedno je teorija a sasvim drugo praksa.
21. vek je vek teorija a od prakse ni traga. Gospodar medija je Laž koja se non-stop ponavlja menjajući samo ruho poput kameleona… Ne verujte kameleonima!
Mislite svojom glavom… Svojim iskustvom, svojim srcem…
Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE