O Tošetovom životu, godinama bez njega, govore Slaven Risteski, suprug Tošetove sestre, Kristijan Risteski, koji je krenuo stopama slavnog ujaka, Sonja Aleksoska Nedelkovska, novinarka, pevačice Kaliopi i Elena Risteska
MAKEDONIJA i Balkan će 2. novembra ponovo pevati za Tošeta Proeskog, legendarnog makedonskog pevača, koji je svojom muzikom, emocijom i dobrotom, ali, nažalost, i preranim odlaskom ujedinio čitav region. Toše je, nesumnjivo, bio veličanstven umetnik i poseban čovek.
Trag koji je ostavio, neobjašniva tuga koja se i danas oseća kada se čuju njegove pesme, drago, uvek nasmejano lice, živi u sećanjima mnogih koji su ga voleli i poštovali. Njegova igra bez granica je naglo i tragično prekinuta pre jedanaest godina, ali uspomene ne blede. Kao ni njegove pesme.
Deset novih, na engleskom jeziku, koje je za života napisao i snimio, biće objavljene na posthumnom albumu pod nazivom „Secret place“, koji će biti predstavljen publici na velikom koncertu u Skoplju, u Areni „Boris Trajkovski“, na kome će nastupiti mnoge Tošetove kolege iz svih bivših država.
Tim povodom, ekskluzivno za „Novosti“, o Tošetovom životu i karijeri, o godinama bez njega, ali, pre svega, o njemu kao voljenom prijatelju i članu porodice, govore Slaven Risteski, suprug Tošetove rođene sestre Dore, Kristijan Risteski, mladi, talentovani pevač, koji je krenuo stopama slavnog ujaka, Sonja Aleksoska Nedelkovska, novinarka, autorka knjige „Ovo nije kraj“, i dve najpopularnije makedonske pevačice, Kaliopi i Elena Risteska, koje su imale sreću da im Toše bude ne samo kolega, već i iskren prijatelj.
ČISTA DUŠA I VELIKO SRCE
* Slavene, kakvim rečima možete opisati proteklih jedanaest godina u vašoj porodici? Da li vreme, kako kažu, ublažuje bol, ili se samo naviknemo da sa njom živimo?
– Ne postoje reči kojima se mogu opisati emocije u našoj porodici. To je beskrajna tuga koja će ostati zauvek. Nije tačno da vreme ublažuje bol. Čovek samo nauči da živi sa tugom i groznom istinom. Ali, nekada je dan dug kao godina. Kada svima nama puno nedostaje Toše.
* Da li ste, ipak, uspeli da uspomene na njega ne ostanu zarobljene u onom kobnom oktobarskom danu, već da se, uvek, prisećate lepih trenutaka provedenih sa njim, njegovih vrlina, osmeha i dobrote?
– Uvek se sećamo lepih zajedničkih trenutaka, cela porodica. Toše i ja smo zajedno trenirali kik boks, sa decom često šetali kroz Kruševo, vozili bicikle, šetali šarplanince. Njegov šarplaninac, Grom, ima jedanaest i po godina i možete ga videti u nekoliko kadrova u novom spotu. Često, sa decom, pregledam stare audio i video materijale i vratimo se u vreme kad je Toše bio sa nama. Uvek ću pamtiti sa koliko žara i ljubavi je pomagao izgradnju manastira Svetog Preobraženja.
* Da li je sećanje na Tošeta među ljudima i dalje snažno i jesmo li mu se, kao publika, u čitavom regionu, dovoljno odužili?
Apsolutno. Sećanje na njega živi. Oseća se to kod njegove publike, u mnoštvu ljudi koji dolaze na grob, u manastir, u Spomen kuću. I uvek je veliko interesovanje za njegove nove pesme. Siguran sam da publika voli Tošeta i ne dozvoljava da on padne u zaborav. To je najvažnije. Raduje me da i nove generacije znaju njegove hitove, a posebno mi je drago što njegove kolege pokazuju veliko poštovanje prema Tošetu i uvek prihvate poziv za učešće na koncertima u njegovu čast.
* Slušaju li Kruševo i Makedonija Tošetovu muziku kao ranije i koliko je ona, kao odbrana od zaborava, prisutna i u vašem domu?
– Svakako. Veoma često se Tošetove pesme vrte na radio stanicama u Makedoniji. Njegovu muziku stalno slušaju moja supruga i deca, ja takođe, posebno što sam deo ekipe koja je, dugo i pažljivo, radila na novom albumu, preslušavala i birala pesme. Na taj način, kao da smo stalno bili sa njim. Njegovim roditeljima je, ipak, previše teško da slušaju njegove pesme.
* Da li je Tošetova soba i dalje netaknuta, kakva je ostala u trenutku kada je otišao u večnost?
– Soba je ostala potpuno ista. Tu su sve fotografije, njegova odeća, igračke.
* Posećuju li ljudi Tošetov grob istim intezitetom kao pre jedanaest godina ili je to, s vremenom, utihnulo, i da li je trešnja koja se tamo nalazi, kako pesma kaže, još uvek živa?
– Veliki broj ljudi iz celog sveta dolazi na grob, svakodnevno. Interesuje ih sve u vezi Tošeta. Trešnja je, nažalost, pala posle tri godine, ali sada tamo ima više malih trešanja.
* Ko je, po vašem mišljenju, suštinski, bio Toše, što možda nismo mogli da vidimo zbog prevelike slave?
– Uvek je bio čovek, u pravom smislu te reči, jednostavan, veseo, sušta dobrota. Čista duša, veliko srce. I pravi vernik. Meni je bila fascinantna njegova transformacija. Ceo dan bismo proveli zajedno i onda, kada bi se uveče popeo na scenu, to više nije bio taj jednostavan momak, već neverovatan pevač, pun harizme, koji vlada scenom i donosi osmeh hiljadama ljudi u publici.
* Kakve pesme nam donosi album „Secret place“ i koja je vama najdraža?
– Deo sam velikog tima ljudi, članova Fondacije „Toše Proeski“, koja je radila na ovom albumu, zajedno sa čuvenim engleskim kompozitorom i producentom Endijem Rajtom. Cela ekipa je zaslužna za objavljivanje albuma. Dugo smo radili na pesmama i izabrali deset. Većinu je komponovao Toše, a na nekoliko se, uz njega, kao autor, potpisuje i Endi. Ostavljam publici da izabere najlepšu pesmu. Za mene, lično, svaka je posebna priča i posebna emocija.
* Da je sve bilo drugačije, gde bi danas bio Toše Proeski?
– Verujem da bi bio svetska zvezda, ili bar zvezda u Evropi. Uvek sam ga zamišljao u rangu zvezda kao što su bili Džordž Majkl i Fredi Merkjuri. I najvažnije od svega, mislim da bi ostao iskrena i čista duša, što je oduvek i bio.
UJAČE, PEVAM ZA TEBE
Kristijan Risteski, Tošetov sestrić, napraviće prvi korak na muzičkoj sceni u Makedoniji, sa pesmom “We are blood”, koju će premijerno izvesti na koncertu 2. novembra.
“Bio sam u Londonu, u studiju Endija Rajta, koji je radio aranžmane i “mastering” za pesme koje će se naći na novom, posthumnom albumu mog ujaka. Endi je dobio ideju da snimim jednu pesmu. Dugo sam razmišljao i pristao sam. Odlučio sam da pevam o svom ujaku. Tekst pesme se sam izrodio iz naših dugih razgovora o Tošetu, pa zato i nosi toliko simboličan naziv – “Mi smo krv”, otkriva Kristijan za Novosti.
OVO NIJE KRAJ
Sonja Aleksoska Nedelkovska, novinarka i Tošetova prijateljica, autorka knjige “Ovo nije kraj”, za naš portal govori o deceniji bez Tošeta, sećanjima i prijateljstvu koje je zauvek obeležilo njen život.
“Često, u istoriji makedonske i balkanske scene, tražim čoveka sličnog njemu. Nisam ga pronašla. Bio je jedinstven, nezamenljiv, neponovljiv. Imao je neverovatnu harizmu, moć kojoj ste se divili, bez obzira na to kako se on ponašao. Ne preterujem, ali on, zapravo, nije bio poput svih nas. Nije bio običan smrtnik. Pogled mu je bio naivan, ali nikada bez značaja. Njegov um je imao moć da primeti i najsitnije detalje, da upamti sve reči, da “zapiše” sve događaje koji su se, ogromnom brzinom, smenjivali u njegovom životu. Bio je izuzetno inteligentan, temeljno je shvatao stvari, otkrivao je i unutrašnjost ljudi pored sebe. Vrlo retko je iznosio svoje primedbe, osim pred ljudima kojima je najviše verovao. Imao je auru tajanstvenosti. Introvertnost, kao osobenost njegovog čvrstog karaktera, nenametljivo je izazivala strahopoštovanje kod ljudi. Oči su mu bile ogledalo duše.”
O svojoj knjizi, posvećenoj Tošetovom životu i karijeri, koja će ove godine biti predstavljena i čitaocima u Srbiji, Sonja kaže:
“Za potrebe knjige, intervjuisala sam više od osamdeset sagovornika. Sećanja na Tošeta dele članovi najbliže porodice, zanimljive događaje iz detinjstva otkrivaju njegovi drugovi. Čitaoci imaju priliku da saznaju o njegovim počecima, o prvoj izvedbi i prvoj pesmi. Kako se odvijala njegova profesionalna muzička karijera, podsećaju nas makedonski autori, izvođači i producenti i predstavnici medija. O Tošetovoj karijeri u Srbiji, govori nekoliko njegovih saradnika, izvođača i nekoliko poznatih novinara. Kako je Toše osvojio Hrvatsku i ceo Balkan, otkrivaju velika imena hrvatske muzičke scene. Svetski autori dele iskustvo saradnje sa njim prilikom snimanja albuma “ThehardestThing”. Knjiga sadrži mnogo Tošetovih fotografija iz njegovih privatnih albuma. Na njima su, za večnost, sačuvani trenuci koje je provodio sa svojom porodicom, uspomene iz detinjstva, prvi koraci na snegu, u rodnom Kruševu, prvi nastupi, koncerti i još mnogo toga.”
OLOVNI OKTOBAR
Kaliopi je legendarna makedonska pevačica koja svojim glasom i emocijom i danas ostavlja bez daha publiku širom regiona. Odkad nas je Toše napustio, svaki naredni oktobar je za nju postao sinonim nečeg neprebolnog.
“Težak je postao oktobar otkad je On zauvek otišao. Nekada sam jako volela oktobarske narandžasto – žute zavese, i “kupala” se u mirisu jeseni. Koliko sam samo volela oktobar! Ali, od tog kobnog 16.10. 2007. ja već godinama tražim razlog za normalno disanje, kako bi sve funkcionisalo u meni i oko mene, jer je, od tada, oktobarski vazduh postao olovno težak. Zašto nas ta tuga drži toliko dugo? Zato jer je trag koji je Toše utisnuo i ostavio iza sebe, nešto što se ne zaboravlja, nešto što nas zadužuje da budemo bolji ljudi. Njegov glas, pojava i karakter bili su razlog da ga ljudi vole, obožavaju, da ga se i danas sećaju. Ja ću zauvek biti srećna što je bio deo mog života i što sam bila deo njegovog. I zato, ovog puta, neću spominjati moje i njegovo, naše zajedničko, već samo oktobar, prethodni, sledeći i sve ostale koji dolaze. Jer, na kraju svake priče, samo On i ja znamo šta je bilo naše zajedničko.”
VIDIMO SE, AKO BOG DA
Elena Risteska je muzički je stasavala rame uz rame sa Tošetom, do trenutka kada je, na tom putu, ostala sama. Elenin glas je, kažu, bio poslednji koji je on čuo. Njegov glas je zauvek ostao u njoj, njenim pesmama i životu. Jedanaest godina kasnije emocije su iste.
“Toše je bio moja srodna duša. Prijali smo jedno drugom. Uvek smo dugo razgovarali, o svemu, čak me je zvao i iz Australije, sa svoje poslednje turneje. Pričali smo i te kobne večeri, pre njegovog odlaska u Hrvatsku, i još uvek tvrdim da je osećao da će se nešto loše desiti. Na kraju razgovora mi je rekao da ćemo se videti za nekoliko dana, ali je duboko uzdahnuo kad je izgovorio: “Ako Bog da”.
Nije mi to bilo čudno u tom trenutku, dok se nisam probudila sledećeg dana i saznala da je poginuo. Kada mi je majka, u neverici, rekla da se dogodila nesreća, ja sam znala da je istina. Od tada, više ništa nije isto, ni u našoj državi, ni na Balkanu, ni u Kruševu, ni na makedonskoj estradi.
Privatno sam izgubila nekog veoma dragog, prijatelja, kolegu, srodnu dušu i ta platonska ljubav koju smo nas dvoje imali me i dan-danas ostavlja bez daha i mnogo boli, čak i posle jedanaest godina. Kad je otišao, obećala sam sebi da nikada neće proći nijedan koncert, a da ne otpevam neku njegovu pesmu i još uvek ispunjavam to obećanje. Otpevala sam, posthumno, njegovu kompoziciju “Mogli smo”, i svaki put mi duša plače dok je pevam. Mislim da Balkan treba više da se angažuje oko dogradnje manastira u Kruševu, koji je on mnogo voleo, kao i da se više emituje njegova muzika. Često zaplačem kad čujem neku njegovu pesmu. Posle toliko godina bol ne prolazi i mislim da nikada i neće.”
Izvor: Novosti/ Dejan Ćirić