Piše: Mirjana Prljević
Pre šest godina napustio nas je veliki glumac Nikola Simić te ovom prilikom želim da podelim svoje
iskustvo i naravoučenije, i kako je to lepo kada imate mudre učitelje, učitelje nezvane, neangažovane
od strane roditelja, neplaćene po času, već one prave, slučajne, koje samo život može da vam
podari.
Mnogi Nikolu Simića više znaju sa filma, dok je meni Nikola postao tajni savetnik iz pozorišta, čovek
koji zna i razume život, i ono što bismo nazvali „dešavanja iza kulisa“. Kako je Nikola samo cenio i
voleo iskren smeh i radost. Na to me je uvek opominjao, pogotovo u onim trenucima kada smo delili
po nekoliko minuta pred njegov ulazak u Salon Jugoslovenskog Dramskog pozorišta, na
nekadašnjem prvom spratu starog zdanja, koji su posećivali istinski ljubitelji pozorišta i reči. Tu je
vladala neprevaziđena atmosfera i do poslednjeg mesta uvek puna sala za monodramu Šopska
ambasada, a to su mi pored Bube u uhu bile prve predstave koje sam, skoro, znala pa napamet. Eh,
koja su to bila vremena. Vremena u kojima su bili veliki glumci, velika zemlja, veliki duh i veliko
znanje. Što bi neki rekli nepodnošljiva lakoća postojanja pred neke tmurne devedesete. I, znate šta,
nije Nikola slučajno obradio baš ovu monodramu. Šopska ambasada je zbirka pripovedaka Ivana
Ivanovića koji je u literaturu ušao 1972. godine romanom Crveni kralj. Komunistička vlast je roman
zabranila, pisca osudila na zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da
vaspitava omladinu. Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko
izdavanja svojih romana, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i on konačno
bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.
Tako, jednom prilikom, osvrnuli smo se na temu jedne kritike predstave Plava ptica. Tih nekoliko
minuta nikada neću zaboraviti. Rekao mi je: Vidiš, to je kritika, samo onaj ko razume suštinu i moć
reči može da postane kritičar. Težak je to rad. Priznajem, malo sam tada znala šta stvarno hoće da
mi kaže, ali kasnije, sve viša i viša spoznaja tih reči odvela me je na put pouke ave Doroteja sa
Hilandara koji je rekao: Kriv lenjir i ono što je pravo meri krivim. Ove reči su postale moj moto kako u
životu, tako i poslovanju.
Reč kritičar potiče od grčke reči κριτικός (kritikós) – onaj koji uočava stvari, i u značenju osobe koja
nudi razuman sud ili analizu, valjani sud, tumačenje ili primedbu. Treba znati kritikovati. To mogu
samo odabrani, oni koji se ne vode ni dobrim ni lošim namerama, oni koji razumeju suštinu o kojoj
govore, oni koji znaju sebe i tematiku o kojoj govore. A, to je, priznaćete, jako zahtevno. Znam da i vi
znate koliko je teško kada vas neko pita A šta ti misliš o…?
Oni koji olako prilaze analitici, strategiji, filozofiji, nauci, duhovnosti, državi, društvu, e to su oni koji
nam tako svirepo drže ekran u zamci, a samim tim i duh i pažnju mnogih gledalaca. Budite na oprezu
i gledajte širom otvorenih očiju, uma i srca jer će vam jedino to trojstvo ukazati na onoga koji zna ono
o čemu govori.
www.teslasquare.com
youtube kanal: TESLA SQUARE