Lepo selo koje prati zla kob

U mestu u kome je nekada živelo oko 400 srpskih duša, danas opstaje samo 200 Srba.

Staro Gracko – Pitomo zeleno polje, prizemne i lepe kuće s uređenim baštama, rascvetale zelene krošnje, šarene koke i krave koje tu i tamo pasu prvo je što vidi putnik koji stigne u Staro Gracko, naselje u opštini Lipljan na Kosovu i Metohiji. Ovu stvarnu lepotu, kao i onu iz legendi, prati istinska zla kob. Zato, kad se spominje Staro Gracko ne govori se o lepoti, već o nesreći koja se pravo s neba stuštila na selo.

Pre 20 godina, 23. jula 1999. godine, 14 žetelaca iz ovog sela izgubilo je život u masakru poznatom kao „krvava žetva”. Osam porodica zauvek je zavijeno u crno, a pod seoskim nebom, stradalo se i tokom, ali i nakon NATO agresije. Dve decenije kasnije, u selu u kome je nekada živelo oko 400 srpskih duša, danas opstaje oko 200 Srba, a prema svedočenju pojedinih meštana, otprilike, ima isto toliko Albanaca, koji su se u međuvremenu doselili. Ubistvo 14 nevinih ljudi, dok su žnjeli pšenicu na svojim njivama, i martovski pogrom, kako kažu, učinili su da mnogi Srbi zauvek napuste selo.

Velelepne kuće proviruju iza ograda, nalik na bedeme. Krase ih gipsani ukrasi i video kamere, a ispred kapija od kovanog gvožđa parkirani su skupoceni automobili, uglavnom sa švajcarskim, austrijskim i nemačkim registarskim tablicama, ali i s onima iz Bujanovca.

– Te velike kuće sagradili su Albanci koji žive i rade u inostranstvu. Ovde dolaze tokom leta – objašnjava nam jedan od meštana. Prema rečima Stojana Stoisavljevića, žitelja, Gracko je mlado selo, a pre ratnih dešavanja život je izgledao sasvim drugačije.

– Ovo je jedno, tako da kažemo, mlado selo koje su oko 1920. godine naselili Srbi iz Crne Gore, Hercegovine i Like. Selo radnika, poljoprivrednika i vrednih seljaka. Mnogi stanovnici, pre rata, radili su i u državnim preduzećima, a nakon što su firme prestale da rade, počeli su da se izdržavaju uglavnom od poljoprivrede i stočarstva… – kaže Stojan. Međutim, kako pričaju žitelji, ni to danas nije lako, jer neki od njih poseduju zemlju u okruženju, gde danas živi samo albansko stanovništvo. Ne usuđuju se da odu tamo i obrađuju samo njive u selu koje uzimaju u zakup. Što se tiče odnosa s novim komšijama, Albancima, kako objašnjava Stojan, oni su isključivo ekonomske prirode.

Uoči 23. jula, u znak sećanja na pale srpske žeteoce, poslednjih 19 godina se održava Memorijalni turnir u malom fudbalu. Na ovogodišnjem je učestvovalo 16 ekipa, a prethodih godina dešavalo se da bude i do 22 ekipe.

– Turnir se održava bez prekida od 2000. godine. U početku su učestvovale ekipe iz Starog Gracka, Lepine, Lipljana i Gračanice. Pre sedam godina Republika Srbija je počela da finansira turnir i to je i danas tako – kaže Zoran Ćirković, učitelj i predstavnik Starog Gracka.

Na poligonu ili u popularnom „klubu”, kada se održava turnir, napravi se velika gužva.  Ostalim danima, poput teške magle, selo obavije tišina. Na terenu se ne mogu videti srpska deca jer se mahom igraju u svojim dvorištima. Kuće nikada ne ostavljaju prazne, kako kaže jedna meštanka, jer strahuju od učestalih krađa, pa zato kapije i vrata zaključavaju veoma rano.

– S albanskim komšijama imamo korektne odnose, ali se dešava da na poligon dođu Albanci iz okolnih sela. Bude tu problema i provokacija i to je jedna vrsta svakodnevnog pritiska na nas – kaže Ćirković.

Međutim, Srbi iz Starog Gracka, reklo bi se, bez obzira na sve, nastavljaju da žive i veruju u nebo koje im baš i nije bilo naklonjeno poslednjih decenija. Parastos žrtvama održava se kod spomen-ploče u centru sela, koja je bila prethodnih godina rušena i skrnavljena. Na obližnje groblje, gde su sahranjeni, između ostalih, i žeteoci, kako pričaju žitelji sela, njihovi najbliži ne odlaze. Groblje je minirano, u blizini je bazen na koji odlaze Albanci, a i spomenici su bili rušeni i skrnavljeni.

Kad pitate meštane šta bi želeli, slegnu ramenima, pružajući srce na dlanu, iskren, prijateljski osmeh i gostoprimstvo po kome su čuveni kosmetski Srbi. Nema potrebe više ni da govore, i ptice na grani već znaju za čim žude: nekim boljim sutra i pravdom za svoje žeteoce i druge, njihove najdraže, pale mučenike. Ono što ih veoma brine, kako kažu, jeste budućnost njihove dece i, uopšte, mladih u selu. Bez obzira na to što su stekli diplome fakulteta i visokih škola, vrlo teško ili gotovo nikako ne mogu da pronađu posao. Obrazovani mladi ljudi, prema njihovim rečima, odlaze trbuhom za kruhom.

– Posao, naročito za mlade, je ključ našeg opstanka – priča Ćirković. Kad se o seobi govori, stariji žitelji, svedoci nekih od najvećih srpskog stradanja na KiM, samo odmahnu glavom i sebi u bradu prozbore: Samo ne daj bože da ovde poslednji ostanemo.

U školi 20 đaka i elektronski dnevnik

Mališani iz sela pohađaju istureno odeljenje Osnovne škole „Braća Aksić” iz Lipljana.

Advertisements

– U školi postoji kombinovano odeljenje od prvog do četvrtog razreda. Imamo 20 đaka, nekad ih je bilo mnogo više, a nadamo se da ćemo od septembra imati peti, sedmi i osmi razred. Mnogo toga nam nedostaje, objekat u kome se održava nastava izgrađen je 1950. godine. Trudimo se da radimo najbolje što možemo u ovim uslovima, a uveli smo elektronske i dnevnike – kaže Bratislav Đedović, direktor škole „Braća Aksić”.

Izvor: Politika

Advertisements

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *