Mirković: Povodi za protest su od prebijanja opozicionih političara, preko veleizdaje kroz nastojanje da se izvrši “korekcija granica”, pa do revolucije radnog naroda.
Saša Mirković je mladi sociolog iz Beograda i saradnik Centra za antiautoritarne studije (CAAS). Pored rada u CAAS-u, Mirković je demonstrator na odeljenju za sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Višegodišnji je društveni aktvista, suosnivač i bivši član izvršnog odbora Studenata za slobodu – Filozofski fakultet. Rođen je 1992. godine.
U Mirkoviću, dobri poznavaoci političke situacije u Srbiji vide jednog od onih neukaljanih, obrazovanih, razumnih i hrabrih mladih ljudi, koji mogu da zaustave putovanje Srbije ka provaliji prema kojoj je uporno vodi režim Aleksandra Vučića.
Nedavno je u intervjuu za zagrebački portal Direktno, Saša Mirković prokomentarisao aktuelnu političku situaciju u Srbiji i proteste “1 od 5 miliona”, koji su nesumnjivo neočekivano i jako uzdrmali vladavinu Aleksandra Vučića.
Mirković najpre pojašnjava da opozicija sigurno nije mogla da organizuje proteste:
Iako predstavnici vladajuće stranke i analitičari skloni SNS-u nastoje pripisati svaki vid nezadovoljstva trenutnim stanjem ‘fantomskim mrežama’, sastavljenim od tajkuna i opozicionih političara, a sve uz podršku ‘Zapada’, ta teza pada u vodu kada pogledamo dve stvari – s jedne strane leži činjenica da opozicija nema poverenje stanovništva, jer se upravo u akcijama onih njenih predstavnika koji su imali priliku da, boraveći na čelu državnih institucija, izvedu Srbiju putem liberalno-demokratskog uređenja, vidi izvor tekućeg stanja.
I ne treba mnogo kako bi se došlo do zaključka o ispravnosti ovog, dovoljan je pogled na odnos prema Parlamentu, Ustavu, medijima, tadašnjoj opoziciji, itd.
S druge strane je pak činjenica da masovnost tih protesta raste iz dana u dan, kao i da se oni šire Srbijom, od Novog Sada do Prokuplja. Jasno je da se radi o autentičnom izrazu nezadovoljstva različitim aspektima života u Srbiji, a Vučić u tome deluje pre svega kao trenutni nosioc sistema koji nezadovoljstvo izaziva. Jer problem zaista nije lične, već sistemske prirode, iako različiti pojedinci mogu uticati na njegovu jačinu, što svakako čini i sam Vučić.
Mirković navodi da ove proteste ne treba upoređivati sa protestima koji su se odvijali za vreme vladavine Slobodana Miloševića:
Paralele sa Slobodanom Miloševićem postale su opšti način nastojanja da se politički oponenti diskvalifikuju, a ne da se nešto istinski razjasni, tako da se od takvih kvalifikacija treba suzdržavati. Svakako da postoje nastojanja da se i kroz duh trenutnih prosvjeda probudi sećanje na devedesete godine, da li gađanjem jajima, da li zastavama i parolama koje je svojevremeno nosio ‘Otpor’.
No današnja Srbija je po mnogo čemu različita od Savezne Republike Jugoslavije, kako u pogledu kapaciteta za maltretiranje, jer ne treba zaboraviti da je SRJ od SFRJ nasledila i ogroman aparat represije i agresivnu doktrinu slamanja protesta, tako i u pogledu tehnološkog razvoja, povezanosti s ostatkom Evrope, pa na kraju i podrškom koju Vučić uživa od institucija EU.
Vlast utiče na medije, prije svega, manipulacijom nacionalnom frekvencijom, budžetskim sredstvima koja se odvajaju za pogodne medije ili propagandne kuće, pritiskom na kompanije koje se oglašavaju u medijima koji gaje kritički pristup aktivnostima vlasti i sveprisutnim blaćenjem.
Rekao bih stoga da, ako vladavina Vučića podseća na nekoga, onda je to Boris Tadić. Upravo u vreme njegovog drugog mandata, od 2008. godine, biva utemeljen ovaj sistem dominacije predsednika i uvođenje institucije ukrasnog premijera.
Pa i ako pogledamo analize Reportera bez granica, videćemo kako se u tom periodu dramatično narušava položaj medija, koji postaju tek izveštači o dnevnim aktivnostima Tadića. Čak je postojala i šaljiva Facebook stranica posvećena ovom fenomenu. Ali razvoj informacijsko-komunikacijskih tehnologija ne ide u prilog tekućoj vlasti, pa tako ‘na mreži’ možemo pronaći more izuzetno kvalitetnih analiza, intervjua, snimaka tribina, i tako dalje. A to nesumnjivo izaziva nervozu Vučića, a more kanala na YouTubeu i stranica na Facebooku ne treba izdvajati iz kategorije medija.
Na pitanje novinara kako je moguće da u zemlji koja se sprema za ulazak u Europsku uniju njenog predsednika optužuju da je suspendovao “pravo i pravdu i pogasio sve institucije”, Mirković odgovara:
U Srbiji već dosta dugo vremena vlada pogubna mantra ‘Evropa nema alternativu’ pri čemu se, svakako, mislilo na Evropsku uniju). Smatram kako se svakodnevnim medijskim bombardovanjem ovom floskulom među jednim delom stanovništva zaista razvilo očekivanje da EU preduzme nekakve korake u pravcu usmeravanja Srbije putem liberalne demokratije.
No to je pogrešno iz dva razloga.
Prvi jeste pretpostavka da je EU slobodarska tvorevina.
Drugi je uverenje da neki ‘stručnjak’, birokrata iz Brisela raspolaže specijalističkim znanjem, kvalitetnijim od kontekstualnog znanja građana Republike Srbije, kao i dobrom namerom i voljom da nas ‘izvede na pravi put’.
Sloboda se ne dobija, ona se osvaja. Odgovornost za stanje u kojem se nalazimo je na nama samima, mada, naravno, strani igrači začinjavaju situaciju.
Kada na to dodamo rad gospodina Vučića na ‘postizanju trajnog rešenja’ za Kosovo i Metohiju i posredovanje EU u ‘razgovoru Beograda i Prištine’, kako se to eufemistički naziva, vrlo nezavidnu situaciju u kojoj se EU nalazi na ekonomskom i političkom nivou, kao i u pogledu odnosa prema imigraciji i Ruskoj Federaciji, pa na kraju i divljački obračun francuske policije s tamošnjim protestantima, onda je jasno da se reakciji EU ne treba nadati.
Svakako da na duži period imamo uništavanje liberalno-demokratskih institucija, ali Evropskoj uniji deficit na ovom nivou nije smetao ni kada je primala Rumuniju i Bugarsku, pa, uz sve već navedene razloge, ne treba očekivati ništa posebno ni sada.
Na pitanje kakve veze s ovim protestima imaju događanja na Kosovu, hoće li se protesti nastaviti širiti i hoće li prerasti u nekakvo događanje naroda kao i nekad 5. oktobra kad se rušio režim Slobodana Miloševića, Sađa Mirković kaže:
O različitim oblicima protivljenja onome što vlasti rade na planu ‘potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine’ u medijima se skoro uopšte ne priča, ali internet obiluje materijalom. S obzirom na to da su sudionici protesta vrlo heterogeni, onda, idući od čoveka do čoveka, možemo pronaći niz opisanih povoda za prisustvo, od prebijanja opozicionih političara, po čemu protesti i nose naziv, preko veleizdaje, odnosno kršenja Ustava kroz nastojanje da se izvrši ‘korekcija granica’ s tzv. Republikom Kosovo, pa do revolucije radnog naroda.
No ako postoji simbol Kosova i Metohije koji se javlja kao integrativni faktor među demonstrantima, onda je to svakako Oliver Ivanović. On je istican kao žrtva onoga što se prepoznaje kao saradnja albanske i srpske mafije, pod pokroviteljstvom predstavnika Beograda i Prištine, a sve u uslovima institucionalnog i sigurnosnog vakuuma te poticanja izvanrednog stanja. Kroz ova dva primera, Oliver Ivanović i optužbe za veleizdaju, možemo sumirati vezu protesta s događanjima na Kosovu i Metohiji. S druge strane, kada govorimo o širenju protestaa, heterogenost populacije koja protestuje tu može biti ozbiljna prepreka.
Naravno da svaki protest koji spontano nastaje mora dobiti jasni cilj prema kojem se ide ili bi u suprotnom takav napor, a šetnja po ozbiljnom minusu nije uopšte laka, izgledao kao rasipanje energije. Pozivi za smene, npr. urednika RTS Dragana Bujoševića i ministra policije Nebojše Stefanovića, su adekvatno izabrani, jer predstavljaju najmanji zajednički imenitelj svih koji sudeluju u protestima. No ne treba zaboraviti kako su se masovni ‘protesti protiv diktature’ izduvali kao balon, baš zbog toga što su javni prostor ispunili zahtevi koji nisu povezivali protestante i koji su u nekom trenutku ušli u sferu fantazija leve inteligencije.
Vučić je samo prividno stabilan tj. do onog trenutka dok osnova ujedinjavanja gneva stanovništva ne postane tako jak simbol kao što je Kosovo i Metohija, a ne prokazana opozicija. Njegova vlast se može srušiti kao kula od karata.
O tome da li je Aleksandar Vučić “nedodirljiv”, Mirković kaže:
Kada je u pitanju odnos snaga trenutne opozicije i Vučića, istraživanja su na njegovoj strani. No ono što je problem s navedenim nije toliko njegova ‘superiorna politika’, niti potpuna kontrola medija, kako to opozicija predstavlja, iako je kontrola nesumnjiva, već nemogućnost građana da pronađu validnu alternativu postojećem sistemu. Nije moguće priču o promenama graditi isticanjem u prvi plan Dragana Đilasa ili Vuka Jeremića.
I jedan i drugi su bili na vlasti i obojica katastrofalno podbacili. Posebno je loš imidž Dragana Đilasa, čija je vlast u Beogradu ostala upamćena po stvaranju taksi kartela, poskupljenju gradskog prevoza porastom PDV-a, iako je PDV povećan samo za dva posto, a cena karte daleko više od toga, proneverama pri izgradnji novog, slabo korišćenog mosta, pa na kraju i dramatičnog bogaćenja Đilasa od trenutka stupanja Borisa Tadića na mesto predsjednika.
Baš u tom prepoznavanju alternativa kao istih ili gorih valja tražiti i uspeh šale u vidu lika Ljubiše Preletačevića Belog. No bilo bi neosnovano reći da je Vučić nedodirljiv. Onog trenutka kada je, u svojoj aroganciji i osećanju silnosti, odlučio da dovede u pitanje Kosovo i Metohiju, pokrećući ‘unutrašnji dijalog’ koji je delovao kao da Vučić u svojoj glavi, dakle ‘unutar’ sebe, vodi dijalog i zalažući se za ‘korekciju granica’, reakcija je bila više nego burna, a on, barem za sada, odlučio se povući i stišati tu priču.
To pokazuje kakvo je mesto Kosova i Metohije u samoidentifikaciji stanovništva Srbije, tako i da je, poput svakog političara, Vučić samo prividno stabilan tj. do onog trenutka dok osnova ujedinjavanja gneva stanovništva ne postane tako jak simbol, a ne prokazana opozicija. Njegova vlast se može srušiti kao kula od karata.