Neverovatno je koliko su naši arhipastiri hrabro ćutali na pljačke, privatizacije, na strahovitu bedu koja je snašla njihovo stado i to baš u trenutku kad je njima dobro krenulo

Milan Milenković: U ime trange, i frange, i Svetoga Duha…

Sve prave su ljubavi tužne, kaže Đoka Balašević, pa će biti da je to i ova, između naše slatke majke SPC i postpetooktobarske srpske države. Posle 18 godina složnog otimanja, složnog vođenja nacije, države i pastve u bolju evropsku i ekumenističku budućnost, došlo je do šmercovanja: neke vladike su nezadovoljne Vučićem, a i on im ne ostaje dužan.

Piše: Milan Milenković

SPC bi najbolje uradila kada bi nastavila da ćuti i da gleda svoja posla, konake, automobile, čitava vladičanska preduzeća i vladičansko potomstvo. Izgubila je pravo, svojim gotovo dvodecenijskim ćutanjem, da govori u ime naroda, pa čak i stada, kako revni pravoslavci sebe zovu. Lično ne pristajem da budem ovca, pogotovu ne vladičanska ovca, ali ko sam ja da to branim bilo kome?

Neverovatno je koliko naši arhipastiri, koji su hrabro ćutali na pljačke, privatizacije, na strahovitu bedu koja je snašla njihovo stado i to baš u trenutku kad je njima dobro krenulo, kad su obnovili vizni park, dozidali, podzidali, obnovili, zanovili i napunili džepove. Mali kuriozitet: iznenadili biste se koliko mantija ima džepova i koliko su duboki i to bukvalno, a ne u prenosnom značenju. Dragi, dakle, arhipastiri, kad ste ćutali do sad, budiite makar toliko pristojni, pa ćutite i dalje. Vaši napadi savesti bude sumnju da u džepovima ima još mesta, da nisu do vrha popunjeni.

Naravno, pravoslavšćujući, to jest podgrejani pravoslavci, vernici iz ateističkih kuća, uvek imaju razumevanje za klir jer – zamislite – ima i dobrih sveštenika i vladika! Taj argument je možda dobar za umno zaostalu decu, ali među ozbiljnim ljudima ne bi smeo ni da se pomene. To je kao kada bi jedan vatrogasac gasio požar, a desetorica stajala oko njega, krala iz zapaljenog stana, ili prosto blejala, a onda publika procvrkuće kako, eto, ipak ima i dobrih vatrogasaca. To što se požar ne ugasi, nema veze. Važno je prazno i lažno moralisanje pravoslavšćujućih, koji se arhijerejima uvlače u guzice ništa manje, nego članovi SNS-a svom šefu.

Onaj posebno tupavi argument da smo, je li, svi crkva, a ne samo klir, jedva da je vredan pomena. Vulgarna, primitivna, amaterska teologija, u koju je potpoljen svaki novopravoslavac i istiskuje prividno onoliko pameti i morala, koliko je duboko potopljen.

Tek, ne može se sa dve-tri glupave teološke doskočice, odbraniti ponašanje SPC u periodu tranzicije. Ona je, mislim na crkvu, jedan od dobitnika tranzicije, zajedno sa političarima, službama i njima pripadajućim tajkunima, do je narod (pastva, stado, ovce) trpeo ozbiljne gubitke. Prema tome, ona žvaka za idiote da je naša crkva uvek bila uz svoj narod je ne samo netačna, nego potkazuje i mizeran moral onog ko tu priču priča. Bila je crkva uz narod kad je ugrožena, kad narod treba da je brani. Čim opasnost prođe, ona postane sila nad društvom i zaboravi na stado, marvu, ovce i ostale sitne životinje.

Nagli napadi savesti kod vladika su mi uvek bili sumnjivi. Vladike uvek imaju priliku da na sastancima Arhijerejskog Sabora kažu šta misle, a oni tu priliku uvek propuste, dok po medijima proturaju drugačije priče. Svako svoje dupe čuva, ćuti kad je opasno za položaj i privilegije, a lane kad je bezopasno. To je u našoj junačkoj krvi: i komunistima smo sve rekli što o njima mislimo, kad su pali s vlasti.

Elem, vladika Teodosije je izrekao nekoliko grkih reči u, istina, uljudnoj formi, o politici koja se iz Beograda vodi spram Kosova. Vladika, koji je doveden da sedne u stolicu drugog arhijereja, Artemija, tačno je znao da je nepravo zaseo tu gde sada sedi. Znali su to i Srbi, koji su ga, u početku, bojkotovali. No, idući za obrazovanim uglednim Srbima s Kosova, koji uvek pronađu neko arhijerejsko dupe da se u njega uvuku, i običan narod nije imao gde: privoleo se novom episkopu. Osim Teodosija, koji se vozbudi, često u javnosti istupaju (i uvek su češće od drugih vladika istupali) mitropolit Amfilohije i episkop Atanasije (Jevtić). Baš su njih dvojica donela katil-ferman Artemiju, ako ste zaboravili. Njih dvojica tačno znaju da su to uradili nepravo, ali ko te pita – u tom trenutku to je bilo neophodno, da bi se i dalje, sa voljom i na vreme, služilo beogradskom režimu i stranim zavojevačima.

Da se razumemo: uopšte nemam nikakve simpatije za vladiku Artemija; da nije tada proklizao, danas bi, sa ostalom braćom arhijerejima, uz dirigentsku palicu Irineja (Bulovića) otpuštao, penzionisao i premeštao druge vladike. Više je slučaj hteo da on postrada, te sad ispade još velikomučenik, ni kriv, ni dužan.

Ono, čemu svaka crkva teži, je balans moći u društvu, odnosno da ona ima ili istu moć kao država, ili da prihvati da je ima nešto manje, u kontru za debele novce. Ko god misli da se, u ovom novom odnosu crkve i Vučića pojavio neki nematerijalni momenat, neka briga za stado (ovce, marvu i sličnu živinu), taj ne razume politiku. Član glavnog odbora, član politibiroa, član parlamenta, član nekog arhijerejskog sabora, ne može da bude savestan, jer je već drug član. Da je savestan bio, nikad se ne bi probio u te visine. Samo ludi Srbi veruju da postoje neka pravda i istina, koje su odvojene od bića, koje iumaju sopstvenu, od ljudskog materijala neztavisnu egzistenciju.

Niče kaže da „rang stvara i održava samo moć – i ništa više“. Niče je, zapravo, samo rekao ono što se golim okom vidi, ali je baš to kontraindikovano za popravljače sveta, koliko i srpske političarke za vijagru. Popravljači sveta, do prvog honorara, veruju u velike principe, istinu, pravdu, veru, ljubav i nadu. Posle honorara više, naravno, ne veruju, ali i dalje seruckaju. Sami su sebi lepši kad prikrivaju svoj makijevelizam. Vera naših popravljača sveta, sekularnih kao i klerikalnih, jeste: honorarizam. Daj pare i cvrkutaću u svakom kavezu, kao kanarinac. Šta su opačina proprali svojim trulim moralisanjem naši klirici i intelektualci, to ni Dunav ne bi mogao.

Kad se Makijaveli preporučivao za službu Bordžijama, rekao je: „Moje je siromaštvo dokaz mog poštenja“. Voleo bih da sličan dokaz za svoje poštenje ponude vladike, sveštenici, intelektualci, političari i ostali usrećitelji Soraba. Držati moralne vakele sa Dedinja i Vračara, iz Mercedesa i Audija, uz prepune bankarske kartice, može samo mufljuz. Hvala bogu, ne oskudevamo u takvima.

Trenutno međusobno jogunjenje SPC i Vučića nema nikakve veze sa namučenim narodom; narod nikada, ali nikada nije ono o čemu oni razmišljaju, osim kao o hranljivoj podlozi. Ne znam ni gde, ni kako, ali crkvi su negde ugroženi ili prihodi, ili dobra, te kreket odatle dolazi. O čemu god vam pričaju, pričaju vam o parama i dobrima, a takva priča neizostavno sadrži mnogo citata iz Svetog pisma.

Srećom, Srblji (stado, pastva, marva) nikad ne obraćaju pažnju na dela, nego samo na reči, te politički i crkveni biznis cvetaju bez suvišnih pitanja. Što bi rekao čika Jova-Zmaj:

„Hulje lepo zbore, al’ nitkovski rade“.

Moguće je, što ne znači da tako i jeste, da pred predaju Kosova, crkva i vlast prave deobni bilans: ko će koliko biti dobar u zavaljivanju „svete srbske zemlje“. Uveren sam da SPC u manastirima i imanjima na Kosovu, gleda pre svaga materijalna dobra i da tačno zna, u dinar, koliko bi para od Šiptara tražili da im prepuste ta dobra. Moguće i da vlast ima sličnu matematiku, samo što ona misli da bi ona trebalo da inkasira, a ne crkva. Ne kažem, možda svim ovim gospodare predestinacija i Duh Sveti, ali ja bih se, da moram, kladio da se radi o talu i ničemu više.

Podsećam, dakle, arhipastire našeg stada (krda i jata) da je svaka vlast od Boga, pa i ova danas u Srbiji, te da su dužni da joj se pokoravaju, odnosno da se pomire s tim da će, u deobnom bilansu oko Kosova, dobiti manje od političara.

Dvadeset godina ranije, crkva bi, dižući svoj glas protiv nepravde, mogla da mobiliše bukvalno milion ljudi da joj pruže podršku i ni jedna vlast se ne bi prijatno osećala u toj situaciji. Danas, međutim, i kad bi vladike , iz svojih Mercedesa i Audija, iz dvadesetosobnih konaka, skupa sa ženama i decom, pozvali narod na neko pregnuće, narod se ne bi odazvao, jer ipak nije toliko krdo, kakvim ga vide arhipastiri. Prvi bi se od crkve odlučili intelektualci, profesorčići i svi budžetski korisnici, jer znaju ko daje platu.

Crkva je svoj kredibilitet zamenila za materijalna dobra i sad nema kome da se žali.