Rajko Dvizac o Ratku i Stojanki: “Ni jedan parfem ne može da izbriše miris štale”

Izgledala je starija nego što jeste. Stojanka je jedva prešla šezdesetu a činilo se da je nadomak sedamdesete.

Skromno obučena, uvek pognute glave pešačila je svakog dana od kuće do fabrike (i natrag) u kojoj je radila kao čistačica. Nikad nije nikog stopirala, nikad nije sela u autobus koji je prevozio fabričke radnike. Ovo drugo nije činila jer joj se kuća nalazila na sasvim drugom kraju grada a izračunala je da pre stigne prečicom do fabrike nego do prvog autobuskog stajališta. Nije bila jedina koja pešači do fabrike ali je sigurno najdalje živela od svih pešaka. U novom gradskom naselju, u malenoj ulici koja još nije bila asfaltirana.

Nikad se nije ni na šta žalila, nikad se ničim nije hvalila. Uglavnom je ćutala, slušala druge kako pričaju o sebi i svojoj porodici a ona o svom životu nikad nije prozborila ni jednu jedinu reč. Ponekad bi joj neko od komšija stao kada bi video kako umornim korakom polako ide ka kući. Zahvaljivala bi se kao da su joj učinili ogromnu uslugu. A obzirom na njene godine i njen vidni umor – možda i jesu.

U novom gradskom naselju su se nalazile isključivo nove, višespratne kuće. Neke od njih su bile prave vile iz holivudskih filmova. Kuća u kojoj je živela Stojanka sastojala se od prizemlja i sprata. Potpuno uređena i iznutra i spolja. Neznanac koji bi video fabričku čistačicu kako ulazi u takvu kuću verovatno bi pomislio da je ona tu iznajmila neku malu sobicu.

Istina je bila sasvim drugačija – neočekivana.

U prostranom lepo uređenom prizemlju sa kompletnim novim stvarima živela je Stojanka a na spratu je živeo njen sin jedinac sa suprugom. Živeli su u istoj kući, pod istim krovom ali potpuno odvojeno. Čak ni ručali nisu zajedno. Svako je živeo “svoj život”. Sin u srećnom braku a majka životom raspuštenice.

Pred kućom se često mogao videti luksuzan auto, vlasništvo Stojankinog sina. Ali on se nikad, baš nikad, čak i kada su padale teške kiše ili vejao sneg, nije “setio” da odveze majku na posao u fabriku ili pak da je dočeka i odveze kući. Zašto? Tačan odgovor niko nije znao.

A nekada davno sve je bilo drugačije.

U vreme kad su kupili ovaj plac, dok je još cela porodica bila na okupu, Stojankin muž Ratko bio je uspešan preduzetnik. Odlučio je da napravi kuću kakva dolikuje njegovom poslovnom ugledu i uspehu. Majstori su radili a on ih je samo nadgledao dolazeći svaki dan u svom novom Mercedesu. Sa njim bi obavezno dolazili Stojanka i sin jedinac. Oni bi ga zagrlili a on bi ponosno rekao:

– Imaćemo najelpšu kuću u varoši. Pa nek onda vide ko je Ratko, šta sve može i šta sve ima.

U Vojvodinu su došli sa sela, negde iz Bosne. On se bavio do tada nekim sitnim zanatstvom a o skromnoj kući, stoci, živini, bašti i njivi brinula se Stojanka i još uvek maloletni sin. Možda bi tako proživeli sav svoj životni vek da se u međuvremenu nije dogodio rat – raspada Jugoslavije.

Rajko Dvizac o Ratku i Stojanki: "Ni jedan parfem ne može da izbriše miris štale"

Ratko i Stojanka sa sinom i nešto malo stvari prebegli su u Vojvodinu. Sve su morali ispočetka. Stojanka je htela da odu u selo ali Ratko nije hteo da napusti grad.

-Dosta smo bili seljaci ‘ajd’ da od sada živimo kao građani – odlučio je Ratko.

Vešt u pričanju a i pomalo mutnim poslovima svakim danom su sve više napedovli… Ubrzo su napravili novu, veliku gradsku kuću, a u kući sve nove stvari, one najskuplje. Od kupatila do velikog bračnog kreveta. Ratko je uradio i premene na sebi. Počeo je da nosi samo odela, bele košulje, moderne kravate. Novac nije štedeo ni na sina, ni na ženu. Sin se brzo i lako prilagodio. Nova frizura, nova garderoba, novi motor… Po prvi put devojke u varoši su počele da ga primećuju, da mu se nabacuju…

I Stojankini ormani bili su prepuni nove odeće, terao ju je da ide kod frizera, da farba kosu, da stavlja modernu frizuru, da lakira nokte, da karminiše usne… Ali…

Uvek postoji neko “ali” u životu…

Uprkos svim tim promenama Stojanka je ostala ista – devojka sa sela.

Ratku se to ni malo nije dopadalo.

– Pogledaj mene, pogledaj sina i kaži mi šta vidiš? Vidiš gospodu! Da, draga moja, gospodu. A ti, ti si ostala obična seljančura. Ni jedan parfem ne može da izbriše miris štale! Ti mirišeš na stoku, na živinu, na njivu! A, ne može to više tako. Takva seljančura ne ide uz mene, ovakvog gospodina – rekao je Ratko u jednoj žustroj pridici i otišao u kafanu.

Nije se vraćao tri dana. Četvrtog se pojavio, stao na sred kuće i glasno rekao:

– Slušaj me ženo. Mi nismo jedno za drugo. Ja gospodin a ti seljanka, ne ide to zajedno. Rastajemo se. Našao sam drugu ženu, pravu gospođu kako mi i dolikuje. Rastaćemo se kao što to dolikuje gospodi. Ostavljam vam ovu kuću a ja ću sebi i mojoj gospođi napraviti novu. Još veću i još lepšu. Malom ću da plaćam alimentaciju dok ne napuni 18 godina a onda se snalazite sami. Nemoj neko posle da mi zakuca na vrata. Kraj. Gotovo je. Nek svako živi svoj život.

Tako je i bilo. Ratko je održao reč. Ostavio im je kuću, plaćao alimentaciju i oženio se zaista lepom gospođom.
Sa njom je paradirao kao paun po gradu, izvodio je na večere, koncerte, hvalio se njom. Svi su mu laskali da se podmladio od kada se ponovo oženio.

I stvarno je izgledao nekako mlađe i lepše. Uvek nasmejan, uvek doteran.

Kad bi slučajno u varoši naleteo na Stojanku pravio bi se da je ne poznaje. A ona jadna, ponižena njegovom gordošću i vidnom lepotom svoje naslednice, saginjala bi glavu i bežala sa druge strane ulice. Plakala je u sebi.
Ratko se sa sinom viđao potajno, no Stojanka je to ubrzo načula a potom i otkrila po njegovom promenjenom ponašanju. Sve više je ličio na oca.

Ratkova sreća je trajala sedam godina a onda se, iznenada njegova lepotica razbolela i – umrla.

Njenom smrću on je naglo ostario, pojavile su se bore, sede u kosi, bolesti u telu…

Nije prošla ni godina dana a on se po treći put oženio.

Njegova nova supruga nije se po lepoti mogla ni priblžiti svojoj prethodnici. Istina, svim silama je glumila damu ali ta njena gluma sve više ga je podsećala na Stojanku. Prestao ju je da izvodi na ulicu a kamoli u neki skupoceni restoran. Pretvorio ju je u domaćicu, u svoju negovateljicu…

Ratko je od sina sazno da Stojanka radi u fabrici kao čistačica i da do kuće ide pešice. Ponekad dok Stojanka pešači prođe pored nje svojim mercedesom. Samo stisne zube i doda gas da što pre pobegne u svoju vilu.

Stojanka spava od umora, bez suza. Odavno ih je sve isplakala…

Ratko se često budi noću, bunca nešto o Bosni, o rodnom kraju. Snovi su mu sve teži, sve kraći.

A njihov sin?

Još uvek je bezbrižan, srećan i nasmejan. Valjda je još uvek rano za ispaštanje očevog greha?!

Život teče svojim tokom. Sin sa svojom suprugom odlazi na zabave, Ratko je sve češće u Domu penzionera a Stojanka lagano pešači do fabrike. Sama…

Advertisements
Rajko Dvizac o Ratku i Stojanki: “Ni jedan parfem ne može da izbriše miris štale”
Piše: Rajko Roki Dvizac
Napisao Rajko Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Advertisements