Saša Janković: Srbija je imala rešenje

U Srbiji i širom Balkana se vlasti po pravilu ne smenjuju dok se u Vašingtonu i Moskvi odluči da je vreme, i to nije sramota Amerike i Rusije, već naša, a Evropska unija je prestala, ako je ikada i bila, da bude odlučujući faktor, naveo je u intervjuu za Nova.rs bivši ombudsman i predsednički kandidat iz 2017. godine Saša Janković.

O tome gde živi i šta radi, o poverenju građana koje je dobio pre tri godine kada je bio predsednički kandidat, o greškama koje je pravio kao političar, pravima građana, aferama, Vučiću i opoziciji u velikom intervjuu za naš portal govori pravnik za kog u Srbiji nema posla i koji trenutno radi kao nezavisni stručnjak u drugim državama.

Pre tri godine bili ste predsednički kandidat i osvojili ste 16 odsto glasova, kako sa ove vremenske distance gledate na svoju kandidaturu i bavljenje politikom?

To je bio izlaz, rešenje za Srbiju, ali na žalost prerano. Mnogi tad još nisu shvatali dubinu agonije u kojoj smo, velike sile nisu imale interes da dođe do promene, nisam imao iskrenu podršku u vrhovima opozicije već samo njihovu potrebu da se preko nečega rehabilituju, a novac je bio mislena imenica. Sve sam to znao i tad, ali sam razmišljao srcem i ne kajem se. Kada neko, u boljim uslovima, ponovi onu energiju iz te kampanje, ponovo probudi onaj osećaj u ljudima da imaju pravi cilj, zadovoljstvo što rade nešto potpuno ispravno i čisto, tada će i doći do suštinske promene. Jer ljudi su tada, bar na tren, osetili kako izgleda prava stvar. Znaće da je prepoznaju kada se ponovo s nekim drugim desi i nadam se da je neće opet ispustiti iz ruku.

I da ne zaboravim, u stvarnosti je bilo je mnogo više nego 16 odsto glasova, a Aleksandar Vučić je dobio manje od 50 odsto. Ali, računali su se i “peglani listići” i ostali načini izborne krađe, te je, kao što sam odmah posle izbora i rekao, on zauzeo mesto predsednika Republike, a ne izabran na njega na fer i slobodnim izborima. U dijaspori sam, uprkos opstrukciji u ambasadama, imao desetostruko više glasova od Aleksandra Vučića. To je dokaz da je i tada Srbija bila u karantinu, ali mnogi nisu mogli ili želeli da ga vide.

Jeste li pravili greške?

Naravno, taktičke, i preuzeo sam kapitalnu odgovornost za njih. Ali sve strateške političke odluke bile su ispravne, i to je vreme brzo pokazalo: i distanca i razlaz sa svima u opoziciji koji su krenuli putem kolaboracije, i spremnost da se sa svim drugima sarađuje, ali ne i ujedinjuje, postaje jedno, posebno ne sa nacionalističkom desnicom niti sa onima koji su šansu na vlasti iskoristili za sebe, a ne Srbiju. I najbitnije – definisali smo jasnu, hrabru i ostvarivu viziju gde Srbija treba da se usmeri i kako organizuje da bi stala na noge i postala poželjno mesto za život.

Nažalost, većina ljudi u Srbiji nikada nije imala priliku da o tome dovoljno čuje. Kada je politički establišment koji se rotira na vlasti već 30 godina shvatio opasnost koju za njih nosi stvarna promena i koliki je njen kapacitet, propagandna mašinerija vlasti i stare vlasti, a to je personalno i suštinski isti mehanizam, punila je uši Srbije sve dok više nije mogla da razazna istinu od laži. Konačno, povici “drž’te lopova”, taj stari a i dalje najefikasniji trik, zbunio je mnoge ljude do te mere da je elementarno dostojanstvo zahtevalo da takvom beščašću okrenem leđa. Objektivno, imali smo malu snagu ali neograničen potencijal, za razliku od drugih koji su trenutno bili jači, ali i imali, a i danas imaju, limit preko koga ne mogu preći.

Nedavno ste u autorskom tekstu za dnevni list “Danas” rekli da su donete mere načelno primerene, i dali mnoštvo konkretnih kritika i predloga, rekavši građanima i da ne treba da ćute. 

Napisao sam pre skoro mesec dana četiri kucane strane konstruktivne kritike i predloga kako da se mere protiv pandemije poboljšaju, i to isključivo iz ugla i retorikom bivšeg ombudsmana, jer je takav bio dogovor sa redakcijom. Posle ovih mesec dana i hapšenja ljudi koji nisu ni znali da su retroaktivno stavljeni u režim kućne izolacije; posle dezorganizacije u obradi testova, bahaćenja sa dozvolama za kretanje; posle besmislica predsednice Vlade i pojedinih lekara o ljudskim pravima i ustavnosti o čemu očigledno ništa ne znaju, ali su pomislili da ih vlast čini stručnjacima za sve na svetu; posle trajnog zatvaranja parlamenta – mogao bih da napišem još četiri strane kritike. I sve to isključivo sa ciljem da se poveća pozitivan efekat preko potrebnih zaštitnih mera koje od početka, a trebale su ranije da počnu, u načelu podržavam.

Među merama koje su donešene istakla su se i suđenja putem Skajpa. Da li su ona primerena?

A što se suđenja Skajpom tiče, ona se ne dešavaju samo u Srbiji, treba to reći. Međutim, Advokatska komora Srbije ocenila je da u našim uslovima ona nisu u redu i ja im verujem. Lično, nikada ne bih pristao da odlučujem o nečijoj krivici, da cenim istinitost nečijeg svedočenja, da pošaljem čoveka u zatvor bez mogućnosti da kao sudija ili porotnik uživo doživim, osetim i ocenim celokupno ponašanje svakog svedoka, tužioca i optuženog. Inače, nosioci pravosudnih funkcija su ogromno razočaranje. Ko, ako ne oni, koji su na funkciji doživotno, imaju i moć i obavezu da ne rade po diktatu i da stanu na put kršenju vladavine prava. Ogromna kontrolna i korektivna moć Ustavom im je poverena ne kao privilegija na čuvanje, već kao obaveza da je koriste. Zašto to ne rade, gde su nestali ideali iz mladosti zbog kojih smo bili ponosni što smo pravnici? Šta je te ideale zamenilo i jesu li srećniji s tim? Sumnjam.

Foto: Zoran Lončarević

Šta je po vašem mišljenju najveći problem i ima li ga uopšte kada je reč o uvođenju vanrednog stanja?

Imam ogroman problem sa vanrednim stanjem kada god se koristi u svrhe političke kampanje i dezavuisanja institucija i prava, a ne u svrhe za koje je namenjeno. I kada vlast ne primenjuje zakon isto na sve, pa i nužna ograničenja ljudskih prava dobiju težak ukus nepravde. I imam bojazan zbog onih ljudi koji misle da za nas i nije bolje od policijskog časa. A naš narod je slobodarski i nije zaslužio da nam se smeju ili nas sažaljevaju.

Da li su narušena prava građana i u kom delu?

Nije u pitanju neko ili neka pojedinačna prava. U pitanju je suštinska stvar – ljudima se oduzima prirodno pravo da imaju prava. Usađuje im se u svest da treba da imaju ono što im vlast da, ako, koliko i kada hoće, a to onda više nisu ljudska prava već milost gospodara. U takvoj situaciji bespredmetno je pričati o pojedinačnim pravima, jer mi suštinski ne živimo u pravnoj državi niti nam Ustav stvarno garantuje bilo šta.

Kako bi ocenili rad aktuelnog zaštitnika građana Zorana Pašalića?

Suštinska uloga Zaštitnika građana je da bude brana samovolji bilo čije vlasti. Ljudi sami mogu da procene koliko je Pašalić to danas.

Posle izbora Sergeja Trifunovića za predsednika PSG napustili ste Pokret. Da li je PSG, po vašem mišljenju, nastavio da sprovodi politiku koju je imao od osnivanja?

Trudim se da ne komentarišem rad pojedinačnih opozicionih organizacija, još manje ličnosti. Šta sam imao da kažem, rekao sam u svojoj ostavci. Šteta što je dobro spinovana laž da sam je dao preko tvitera uspela da omete mnoge da je pažljivije pročitaju.

Šta mislite o opoziciji koja je donela odluku da bojkotuje izbore?

Stari PSG je prvi, godinama unazad, odlučio da bojkotujemo izbore na kojima ne možemo da sprečimo krađu i dugo smo uveravali druge u ispravnost tog stava i potrebu da budemo solidarni. Nismo nikog optuživali da radi za režim kada su ipak izlazili na izbore i u Pećincima i u Lučanima i drugde, i izbornoj krađi produžavali legitimitet. Čak ni njihove glasače nismo pozivali da ostanu kući, ali je iz tih stranaka ipak širena laž da bojkotom pomažemo vlasti da lakše pobedi i da nas je baš briga za narod u selima. Od mog povlačenja iz politike, stranke iz kojih se to radilo promenile su mišljenje i sada se zalažu za bojkot republičkih izbora, čak i ako na njima SNS ne bi mogao batinašima da istovremeno pokrije sve opštine. Dakle, dobro je što su bar sad uvideli svrhu bojkota. Ali isti ljudi sada spaljuju na političkoj lomači sve koji misle drugačije, koji hoće da rade ono što su oni do juče radili. Nije to u redu, da ne kažem nešto jače. Da ne kažem da mi se od takvih postupaka i dalje grči stomak, pa da moja ljudska reakcija na dvostruke aršine opet bude u većem fokusu od teškog problema u opoziciji na koji ukazujem.

Foto: Zoran Lončarević

Može li se očekivati da će neki od zahteva “bojkot opozicije” biti ispunjeni bez pritiska EU i ima li upliva “stranog faktora” u unutrašnje odnose u Srbiji?

U Srbiji i širom Balkana se vlasti po pravilu ne smenjuju dok se u Vašingtonu i Moskvi odluči da je vreme, i to nije sramota Amerike i Rusije, već naša. EU je prestala, ako je ikada i bila, da bude odlučujući faktor. Sada je u nokdaunu, i to zbog manjka vizionara, a viška birokrata na njenim ključnim pozicijama. Nadam se da će naći način da vrati pravi smisao svog postojanja, preko potreban svim evropskim narodima. Jer nisu zemlje poput Srbije stremile ka EU da bi imao ko da nam propiše debljinu gumice na tegli ajvara, već zbog velikih ideja demokratije i solidarnosti, zbog zajedničkog interesa da naš kontinent ne postane špajz Amerike, Rusije, Kine ili nekog četvrtog. Ali evropske birokrate su u Srbiji, i ne samo u njoj, krenule linijom manjeg otpora. Za površinski utisak stabilnosti, žrtvovale su jednu po jednu temeljnu vrednost bilo zbog svojih skučenih vidika, bilo zbog lakoće svog idućeg nameštenja ili neke druge koristi. Time su velikoj evropskoj ideji naneli ogromnu štetu. Zato danas same moraju da podsećaju koliko je EU pomogla Srbiju dok vlast koja je tu pomoć iskoristila da se lažno legitimizuje kao evropska i počisti pravu evropsku ideju sa pozornice, veliča Kinu i Rusiju da bi sebi digla cenu kod Amerike.

Gde je, prema Vašem mišljenju spoljnjopolitičko mesto Srbije u svetu?

Ovaj režim i dalje spoljnjopolitički luta stalno tražeći gazdu, vukući Srbiju sa sobom kao otvoren kofer iz koga ispada sve. Naša zemlja prvo mora da stane na zdrave noge da bi mogla da nađe svoje mesto u svetu, ali ne kao bilo čiji vazal, već kao stabilna demokratska država koja sama bira svoje društvo i u svakom je dočekuju rado. Smatram da budućnost Srbije treba da bude moderna, a Srbija deo zapadne civilizacije naroda. Mnogi su mislili da će nas proces evrointegracija neminovno dovesti do cilja, makar zemlju vodili oni koji ga neiskreno sprovode. Pokazalo se da to nije tačno.

A ako i kada stanemo na noge i mi i druge državice južnoslovenskih naroda, kada jednom prebrodimo dečje bolesti demokratije, izvidamo rane iz prošlosti i prevaziđemo nacionalne komplekse niže ili više vrednosti, treba da nađemo snage da se ponovo udružimo u savez koji može da odoli regionalnim i jačim vetrovima. Ponavljam, to ni jedna od država bivše Jugoslavije ne može pre nego što sama ne ozdravi, konsoliduje svoje instituticije i demokratski i nacionalno sazri. Govorim u najboljem slučaju o decenijama unapred.

Je li tako nešto realno?

Politika ima vrednost samo ako je rukovođena velikim idejama. Naravno da treba da radi vodovod i kanalizacija i da se grade zgrade, ali politika bez velikih ideja je kao muzika bez melodije. Milovan Đilas je jednom napisao: “nacije, pokreti, vojske…”, a ja se usuđujem da dodam i – politike, “…opravdavaju svoje postojanje osobenošću, izuzetnošću…” Samo u zaostalim zemljama politika se bavi postavljanjem direktora komunalnih preduzeća. I samo u takvim zemljama se širenju turskog uticaja šef države suprotstavlja istovaranjem respiratora iz kamiona i držanjem lekcija lekarima čemu oni služe. Srbija u kojoj bih voleo da moji potomci žive, je zemlja velikih ideja, širokih horizonata, miroljubiva i jaka, jer samo jaki mogu da garantuju mir. Zemlja čije lidere njeni građani kritikuju, ali niko im se u svetu ne podsmeva. A došli smo do toga da se čak i u okruženju sprdaju s našim državnim rukovodstvom, što je čini mi se još gore nego da nas mrze. Inače, nije to previše pametno i govori o njihovom kompleksu koliko i o našoj trenutnoj situaciji: ima puno toga što svako od nas treba da sredi u svom dvorištu, pre nego što se okrenemo susednom.

Gde je Srbija danas 2020. godine kada očekujemo i izbore posle ukidanja vanrednog stanja? Na demokratskom putu okrenuta ka EU ili je zemlja “autokratskog populizma” kako ste jednom rekli?

Svakome, pa i onima koji su me tada kritikovali da preterujem, danas je potpuno jasno da Srbija sve dublje gazi putem autokratije. Posle svih razočarenja, neki ljudi su počeli da veruju da to i nije neki problem, da je demokratija precenjena. U stvari, nikad je nisu osetili, kad je moja generacija odrasla, devedesetih, počelo je nedoba. Dragocene decenije su izgubljene, nadam se ne nepovratno.

Šta je sa institucijama, čini li vam se da sve rešava jedan čovek, predsednik Srbije Aleksandar Vučić?

Mislim da je bila 2016. godina kada sam, kao Zaštitnik građana dao intervju za NIN, na naslovnoj strani je stajalo otprilike “Nije država jedan čovek”. Sada mi je deplasirano da o tome pričam, da se nadmećem u opisivanju stvarnosti koju vidi svako dete. Imamo komičare koji će to da rade mnogo kreativnije od mene.

Kome da se obrate novinari kada ih predstavnici vlasti uključujući i predsednika Srbije nazivaju “plaćenicima”, “izdajnicima”, “lažovima”?

Moraće da skupe hrabrost i da im na isti način uzvrate. Postoji momenat kada takvima prestajete da okrećete i drugi obraz. Kada me Aleksandar Vučić prvi put nazvao izdajnikom, bio sam tada Zaštitnik građana, napisao sam mu otvoreno pismo i rekao da mu je bolje da patriotizam ne meri ni sa mnom ni sa građanima. Više to nije radio, već samo njegovi pioni, koje on ceni još manje nego ja, a to je ništa. Vaše kolege mogu i da se žale međunarodnim novinarskim organizacijama i čekaju da se promeni raspoloženje velikih sila prema diktatorskim režimima. Ja nisam bio spreman da sedim skrštenih ruku dok me drugi brane, a kada sam se sam branio onda su me uzeli u zaštitu i drugi.

Šta radite, čime se bavite od kako ste se povukli iz politike?

Advertisements

Radim kao nezavisni stručnjak, u drugim državama pomažem institucijama ljudskih prava da rade efikasnije, a institucijama bezbednosti da razumeju ljudska prava i više ih poštuju. U Srbiji nemam posla, ali plaćam porez. Kada sam u svojoj zemlji, lični mir već dugo nalazim u dobrovoljnoj samoizolaciji u krugu najbližih prijatelja, tako da mi je ova zbog virusa pala lakše nego većini drugih ljudi.

Izvor: nova.rs

Advertisements

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *