IGROM slučaja, ili simboličnom idejom zaverenika, u praskozorje 29. maja po starom kalendaru 1903. godine, u tri sata i pedeset minuta, okončan je život kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, na isti dan kada je 35 godina ranije, 1868. godine u Košutnjaku, ubijen knez Mihailo Obrenović. Mnogo je istorijskih izvora koji ukazuju da je dinastija Karađorđević umešala prste, direktno ili indirektno, u Mihailovo, kao i u Aleksandrovo uklanjanje. A i u srpskom narodu se to tumačilo kao vraćanje “duga” za Karađorđevo ubistvo u Radovanjskom lugu, kada je “kum preko kuma, skratio kuma za glavu, i isporučio je u Stambol”.
U smiraj tog dana, vojni ataše šalje izveštaj za Beč, u kome se kaže da red i mir vladaju u Beogradu, ali da prestonicom zato kruže najfantastičnije priče… Da su se zaverenici domogli kase dispozicionog fonda predsednika vlade generala Cincar-Markovića i novac podelili između sebe. Osim toga prisvojili su i privatnu blagajnu kralja Aleksandra, kojom je rukovao general Laza Petrović, i u kojoj se navodno nalazio i jedan ček na pola miliona franaka… U ovom diplomatsko-obaveštajnom izveštaju o Majskom prevratu, istovremeno je i prvi trag da se, politički i patriotski čin zaverenika, u jednom trenutku pretvorio u neobuzdanu pljačku jurišnika.
– Konak je dobio izgled razbojišta i prema rečima jednog zaverenika-jurišnika ličio je “na polje zasađeno krompirima”. A da on dobije takav izgled umnogome su doprineli oficiri koji su hteli da se domognu kakve vredne stvari. Plen pljačkaša bila je čak i intimna garderoba kraljice Drage – piše Vasa Kazamirović u knjizi “Crna ruka”.
Već oko podne, posle krvavog pira, Beogradom se, od uva do uva, pričalo šta je sve izneto iz konaka. Pojedini oficiri-zaverenici sami su se razmetali po kafanama pokazujući ono što su opljačkali. Jedan poručnik je već sutradan, na svakom koraku pokazivao prsten na svojoj ruci i govorio kako ga je uzeo za uspomenu na kraljicu Dragu. U brošuri “Milan J. Novaković na sudu”, ostalo je zapisano svedočenje poručnika Trifunca posle prevrata: “Jest, vala, neko sat, neko prsten, neko muštiklu, neko tabakeru…”
BEOGRADSKOM čaršijom širila se priča da je iz džepa prvog kraljevog ađutanta, generala Laze Petrovića, koji je ubijen te noći, nestao zlatni sat. Istu sudbinu doživeo je i jedan zaverenik, pukovnik Naumović, koji je greškom ubijen, jer su na njega naleteli oficiri koji nisu znali za njegovu ulogu. Mrtvog su ga opljačkali i odneli časovnik i revolver. Pričalo se da je kraljeve najomiljenije puške odneo poručnik Velimir Vemić, koji je ispalio smrtonosne hice na Aleksandra i Dragu, zajedno sa kapetanom Mihailom Ristićem i kapetanom Ilijom Radivojevićem Čičom, i koji će 1911. godine, kad bude osnovana tajna organizacija “Crna ruka”, postati predsednik njene Vrhovne centralne uprave.
Čim se pročula vest o likvidaciji bračnog para Obrenović u Beograd je pristiglo više od dve stotine novinara iz gotovo svih evropskih država. Sa dolaskom predstavnika sedme sile, kao po komandi, prestala su hvalisanja zaverenika. Njihovo ponašanje na javnim mestima je otišlo u drugu krajnost. Nisu se više busali u prsa i uzvikivali da su oni oslobodili Srbiju od “mrskog i izdajničkog kraljevskog para”. Nijedan od njih nije hteo da prizna da je te noći, kada je izvršen prevrat, bio i blizu dvora, a kamoli da je nešto uzeo. Kako su oni zaćutali, tako su utihnule i priče po čaršiji. Ali, ne zadugo.
POLA godine kasnije, u novembru 1904, deo dragocenosti kralja Aleksandra i kraljice Drage našao se na javnoj aukciji u Londonu. Priča o ovoj prodaji u Beograd je stigla zahvaljujući austrijskoj agenciji “Politička korespondencija” iz Beča. Engleskim kolekcionarima su ponuđeni kraljeva uniforma, venčana haljina kraljice Drage, deo kraljičinog nakita, dijadema sa brilijantima koju je nosila na venčanju, zatim grivna ukrašena brilijantima i safirima koju je Draga dobila na poklon od ruskog cara. Na licitaciji u Londonu našla su se i dva kraljeva ordena: turski orden “Medžedije” u brilijantima i persijski Orden Sunca.
Ova vest je probudila beogradsku čaršiju i mali broj preostalih opozicionih listova. Prvi reaguje Čedomilj Mijatović, istoričar, književnik, jedan od najaktivnijih prevodilaca sa engleskog jezika, državnik i diplomata. Bio je potpisnik tajne konvencije kralja Milana sa vladom Austrougarske i poslanik Kraljevine Srbije u Londonu u vreme ubistva kralja i kraljice. U listu “Štampa”, 4. decembra 1904. godine, napisao je opširan članak, pogođen time što su se na aukciji u Londonu našle i lične stvari “jedne srpske kraljice”. Njemu se priključuje list “Opozicija” i u tekstu pod naslovom “Komplot” piše “da su neki oficiri zaverenici sa prstiju kraljice Drage i kralja Aleksandra skidali prstenje. Pritom su kralju sečeni i prsti…”.
MOGLO je tih dana da se sazna da nisu sve opljačkali samo oficiri-zaverenici. Većina stvari je ostala na svom mestu, ali u neredu. Ali, mnoge od njih biće prodavane. Tako je supruga austrougarskog poslanika kupila ormar izbušen bajonetima za uspomenu na boravak u Beogradu, ili za uspomenu na kraljicu Dragu.
Takođe, saznalo se da je iz kase kralja Aleksandra nestalo i Miroslavljevo jevanđelje. “Radničke novine” optužile su za krađu mnogo poznatih i utacajnih ličnosti. Nisu štedeli ni zaverenike, kao pukovnika Damnjana Popovića, ali ni članove Akademije nauka. Kompletan spisak dragocenosti koje su bile u dvoru poslednjeg Obrenovića nalazi se u fondu Nikole Pašića u Arhivu Srbije.
LIČNA imovina kralja Aleksandra nikad nije sasvim precizno utvrđena. Međutim, vrlo brzo i efikasno je ustanovljeno koliko je dugova ostavio za sobom. Ta suma je bila tri miliona dinara. Za ondašnju Srbiju i prilike bila je to ogromna količina novca, “tolika da se čoveku digne kosa na glavi”, napisaće na jednom mestu Vasa Kazamirović. Posle ubistva Aleksandra prijavilo se 39 poverilaca. Bila su to privatna lica, Ministarstvo finansija Kraljevine Srbije, strane banke, domaće i strane firme…
Na listi poverilaca nalazio se i lični sekretar kralja Aleksandra.
On je podneo hrpu računa za koje je imao dokaza da je, po nalogu kralja, plaćao svojim novcem. A sve su to bile velike sume: jedanaest hiljada dinara u zlatu, preko dve hiljade dinara u srebru, tri hiljade austrijskih kruna…
Prodaja ličnih stvari kralja Aleksandra i kraljice Drage po “belom svetu” je nastavljena. U proleće 1905. godine prodavane su na licitaciji u Beču, u zavodu Doroteum. Posebna atrakcija za Bečlije tih dana bila je jahta “Draga”, svadbeni dar beogradske opštine, koja je, naravno, prodata.
Izvor: Večernje novosti