Zašto “Dan žalosti” samo za političara – vašku koja se isključivo hrani tuđom krvlju i tuđim znojem?
Da li ste se ikad zapitali zašto nikad nije proglašen Dan žalosti kada bi umro neki poznati pisac, slikar, glumac,sportski as, vrstan naučnik?
Piše: Rajko Dvizac
E, ali zato, čim Bogu na raport ode neki, pa i najsitniji političar – odmah se država zavija u crno, oglase se sirene, spuštaju zastave na pola koplja, na silu gasi muzika.
Imam podosta godina i više se i ne sećam koliko često i zbog koga sve nije proglašavan Dan žalosti. Od jednopartijskog sistema do ovog bezbrojpartijskog! Čim bi neki partijski drug umro, odmah bi morali svi da tugujemo i plačemo. Pogotovo mi koji nikada nismo bili članovi ni jedne partije, ni jedne stranke. Uvek su postojali i postoje tasteri, cinkare, jajare koji špijuniraju “neposlušne i nepodobne”. A za svaki slučaj tu je milicija & policija koja odmah deluje kaznenim merama. Kako se to zove, koja to reč najbolje opisuje ovu primenu sile? I zašto? Da, stvarno, ZAŠTO?!
Šta, ne mojte mi reći da su oni zaslužni za bilo šta valjano u ovoj zemlji. U bilo kojoj zemlji u svetu.
Političar – vaška koja se isključivo hrani tuđem krvlju i tuđem znoju. Za sebe su izmislili mali milion privilegija za života i još treba da plačemo kada umru. Da ućutimo, pognemo glave i žalimo te kvropije!!! Na prste jedne ruke se mogu u svakoj zemlji na planeti nabrojati političari koji su zaista tokom svog života zaslužili tu posmrtnu počast. Svi ostali… ma nemam reči… Znate i sami.
Da bi bacili prašinu u oči sluđenom narodu kako “tako treba”, toj večito privileganoj hordi povremeno se priključi neka važna vojna ličnost (nikad vojnik, pa makar bio i heroj) i poneka žešča prirodna katastrofa ili saobraćajka gde pogine nedužan narod.
Da li je to u redu? E, nije…
Kao što nije, to dobro znate svi, da vozilo sa političarima IMA PREDNOST u odnosu na vozila vatrogasaca i hitne pomoći!!!
Dakle, važno je samo njihovo dupe a to što negde gori vatra, što se običan čovek bori za život – e, to nema veze. To je manje važno.
A ko je izmislio taj nehumani i nelogičan propis? Ko bi drugi do – političari.
Tema je preopširna. Tabu!!! O tome se ćuti…
Jedino što političarima kvari posao su – vreme i istorija.
Kad prođe vreme, kad istoričari otvore arhive… često se šokiramo onim što otkriju u biografijama vajnih političara. Saznamo da nisu bili nikakve cvećke a još manje da su bili dostojni naših suza, Dana žalosti u celoj zemlji… Ali tada, je po običaju kasno za kajanje, za bilo kakvu ispravku. Ista igra se nastavlja sa novim likovima…
E, a sad malo se osvrnite na umetnike, sportiste, naučnike… Na ono što su oni ostavili u amanet svom narodu, svojoj državi. Njihovo delo traje. Zub vremena mu ne može ništa. A eto, ipak, za njih nema Dan žalosti. Žalite kući, privatno a država neće.
Pitam javno; zar jedan Miodrag Petrović Čkalja nije zaslužio Dan žalosti? Zar to nije zaslužio Mija Aleksić, Zoran Radmilović… pa evo i sada jedna glumačka diva Milena Dravić?
Priznajem njena smrt me je i podstakla na ovo razmišljanje… Gledam, ceo internet od Vardara pa do Triglava prepun je suza, iskrene ljudske boli, saučešća iz srca… A država?
Možda će a možda i neće dobiti neko malo sokače tablu sa njenim imenom. Ovde odlučuje volja moćnika a ne zasluge.
Eto na primer, slučaj Nebojše Glogovca gde su političari izglasali da Dom kulture u Pančevu ne može se nazvati po njemu?! A sećate li se koliko se plakalo, koliko se kad je umro hvalio na sva usta.
Njihova sramota. Uzalud im trud… On je još za života obezbedio svoju večnost. Za razliku od njih…
A Milena Dravić? Neka joj je večna slava i hvala. Toliko toga je ostavila da će trajati dok traje ovaj narod.
Vi kako hoćete a što se mene lično tiče, tog dana kada je budu sahranjivali za mene će biti Dan žalosti.
Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE