Zijah Sokolović: Kada je materijalizam silovao umetnost, rodila se estrada

Doajen jugoslovenskog glumišta Zijah Sokolović vratio se u Novi Sad, u Srpsko narodno pozorište, sada prvi put u ulozi reditelja u tom teatru, gde je režirao predstavu “Najusamljeniji kit na svetu”.

Ovaj komad rađen po tekstu Tijane Grumić premijerno je izveden u sredu, 6. marta, na maloj sceni SNP. Tim povodom razgovarali smo sa Zijahom Sokolovićem, koji je prošle godine obeležio pola veka rada i koji za “Blic” otkriva o čemu je sanjao kada je počinjao karijeru.

– Pedeset godina glumačkog života je trenutak u koji je stalo milion reči, misli, emocija i desetine hiljada presvlačenja. Trenutak u koji je stao čitav jedan narod uloga. A sanjao sam, ako se to može zvati snom, da ostanem svoga tela gospodar. Gospodar svojih misli i emocija. Nisam mogao podneti da moje mesto budućeg glumca i umetnika bude određeno politikom ili predrasudama globalne malograđanštine ili ulogom u nekoj TV seriji. I uspeo sam tome da se oduprem, da sačuvam svoj svet pozorišta i u njemu još uvek neistraženu moć glume. Da svoju iluziju glume ne prodam, da je ne ustupim nikome, da je ne zalažem za pare nego da je kao rob ustupim prostoru pozorišne umetnosti.

Koliko ima malograđanštine i politike u umetnosti i ko je za to kriv?

– Nije pitanje krivice nego objektivnog stanja. Kada su kapitalizam i nacionalizam, kao osnova razvoja čovečanstva, postali imperativ svakodnevice; kada je materijalizam silovao umetnost, rodila se estrada kao droga i alkohol koja je ljudima kojima je ukradeno vreme ponudila lakoću razumevanja svega što njihov um ne može da razume.

Kako vas je put odveo u Beč, gde živite?

– Davnih osamdesetih, Justus Nojman je u Beču otvorio novo pozorište sa mojom predstavom “Glumac… je glumac… je glumac”, u nemačkom prevodu kao “Hamlet un so”. Posle smo u engleskoj verziji mog teksta “Kill Hamlet” putovali po Americi i Australiji. Tako sam upoznao mnogo ljudi u Austriji u Beču i mislio sam da privremeno mogu tamo da sačuvam svoju iluziju pozorišta. I sačuvao sam od te 1991. godine do danas. Igrao sam uloge na nemačkom, posle režirao u pozorištima Beča, u Salcburgu napravio Evropski projekat informisanja dece o društvenim problemima kroz formu pozorišne predstave i tada dobio “Zlatni lovorov venac EU”, za svoj umetnički rad.

Rado ste viđen gost gradova širom bivše Jugoslavije. Ima li tu i jugonostalgije?

– I ja kada o tome razmislim izgleda neverovatno. “Glumac… je glumac… je glumac” i “CABAres, CABArei” i “Međuigre 0 – 24” igram već 20 – 25 godina i u Sloveniji, i u Hrvatskoj, i u Crnoj Gori, i u BiH i, evo, i u Srbiji. Valjda pozorište i glumac u njemu imaju posebnu privilegiju trajanja u prolaznosti. I nikako da prolaznost prođe. To nije jugonostalgija nego potraga za pozorištem moje mladosti i na kraju panična potreba da pozorištem sačuvam sve ono što je stvarnost napustila i zaboravila.

Koje su sličnosti a koje razlike u stanju na sceni širom bivše Jugoslavije?

– Umetnost, pozorište i glumci nemaju granica. I sada je sve je isto, kao u bivšoj Jugoslaviji, što se tiče umetnosti. Razlika je u organizaciji te umetnosti. Razlike u organizaciji pozorišta kao društvene institucije. A u organizaciji procesa stvaranja umetnosti – tu su ogromne razlike. Profesionalnost, odgovornost, moralne granice i na kraju bilo koje granice iza kojih se kriju opomene, materijalne kazne ili otkazi. U bilo kojem segmentu, recimo, rada pozorišta. Shvatanje da smo u pozorištu da bismo svi zajednički napravili predstavu, a ne da svako pojedinačno svesno ili nesvesno subjektivno narušava proces stvaranja predstave.

Dugo ste bili profesor glume na Univerzitetu Brukner u Austriji. Imate li neki savet za mlađe kolege?

– Kada sam postao profesor, morao sam svaki dan biti na predavanjima, svaki dan da ih polako vodim do njihovih prvih uloga. I davao sam im elementarna znanja o njihovom budećem zanimanju. A oni su morali, zbog ogromne konkurencije ili lične svesti, sami da dograđuju svoje znanje o umetnosti i pozorištu. Jer, zanimanje glumca danas podrazumeva hiljade načina pokazivanja misli ili emocija lika kojeg igraju i u kojeg veruju.

Šta vam najviše paše – pozorište, film, TV serije…?

– Hmmm… Najviše mi paše da se igram. Pozorište je, po funkciji glumca, najintimnije u živoj komunikaciji. Film je interesantan ali redak, i glumac je na čekanju. A televizija je mogućnost da postaneš popularan, da te ljudi prepoznaju u mesari, u provinciji, na ulici, Spa čak i ne znaju da si glumac nego samo da su te negde videli ili zapamtili ime lika kojeg su gledali dok su ručali ili kiselili noge u lavoru.

Plavi kit koji peva a niko ga ne čuje

Prema rečima Zijaha Sokolovića, Tijana Grumić napisala je poetično-romantičan tekst “Najusamljeniji kit na svetu”, a to je plavi kit, koji peva na frekvenciji od 52 herca, frekvenciji koju ne čuju ni drugi kitovi, a ni ljudi.

– Njega niko nikada ne čuje i sam živi, sam pliva okeanima do skoro 180 godina. Da li smo i mi svi plavi kitovi? Da li se čujemo? Kao ljudi? Kao narodi? Kao roditelji? Kao ljubavnici? Da li se čujemo? Čujemo se! Najčešće preko telefona! – poručuje Sokolović.