Devetog aprila, pre 20. godina odigrala se bitka na Košarama. Na Veliki petak 1999. godine pripadnici „Oslobodilačke vojske Kosova“, uz vazdušne napade NATO-a, započeli su ofanzivu na karaulu Košare i druge vojne položaje na srpsko-albanskoj granici. Tadašnji jugoslovenski vojnici su bili u znatno manjem broju, ali su, prema srpskim izvorima – uspeli da se odupru.
Napad na Košare počeo je rano ujutru, kada su oko 1000 pripadnika OVK i vojnici Republike Albanije napali drastično manji broj pripadnika tadašnje jugoslovenske vojske na karauli Košare – oko 130, rekao je u emisiji Fokus na televiziji O2, komandant 53 graničnog bataljona, kapetan u vreme kada se odigrala bitka na Košarama, a danas pukovnik Duško Šljivančanin.
„Zadatak graničara je bio da prime prvi udar i da zaustave agresora na državnoj granici i obezbede snagama iz dubine da dođu. I zaista, pripadnici 53. graničnog bataljona su izvršili taj zadatak“ kazao je ovaj pukovnik.
Heroji – redovni vojnici
Kada je počela agresija 24. maja 1999. godine i kada sam se obratio vojnicima jedna od rečenica bila je da naš bataljon jedini u Vojsci Jugoslavije nema rezervne položaje. Da nas očekuju teški dani i želim vam ratnu sreću.“
Na pitanje novinara „da li je takav zadatak da nema odstupanja dobio od državnog vrha“, kaže da je to posao graničara, kao i da nikakvo naređenje nije bilo potrebno da bi se branila državna granica.
Voditelj televizije O2 Šljivančaninu se u jednom trenutku obratio sa opisom „ratni heroj“ na šta je komandant graničara rekao da on to nije, već da su to bili vojnici na redovnom vojnom služenju, a među njima i oni koji su dali živote na državnoj granici.
„Bitka na Košarama počela 1997. ne 1999“
Opisao je dešavanja koja su obeležila ovu bitku, ali i ono što joj je prethodilo.
Iako se u javnosti 9. april obeležava kao dan kada je počela bitka na Košarama, Šljivančanin je otkrio da se bataljon kojim je komandovao sa tim ne bi složio.
„Kada biste pitali bilo koga, bilo iz 53. graničnog bataljona, uključujući i mene kao komandanta, reći će vam da bitka na Košarama nije počela 9. aprila 1999, već 1997. godine kada je došlo do sloma institucija u Albaniji, kada su opljačkani svi vojni magacini i kada je iznešeno oko 700.000 komada naoružanja koje je kasnije prebačeno na teritoriju Kosova i Metohije. Kada su sve karaule spaljene i kada su ustvari karaule kao graviter prema prostoru KiM-a postale, da kažemo tako, baze za ubacivanje naoružanja; 1998 godine teške borbe su vođene na celoj državnoj granici“.
Međutim, najjači udar usledio je upravo tog devetog aprila.
„Napad je počeo u ranim jutarnjim časovima duž cele državne granice od tromeđe Srbije i Crne Gore do Paštrika su vršena demonstrativna dejstva i ujedno prema karauli Morina, a glavni udar je bio usmeren na karaulu Košare“ – svedoči Šljivančanin.
Otkrio je i da njegov bataljon nije primetio da se priprema napad, tvrdeći da teren, kao i dužina granice koju su obezbeđivali nisu to omogućili.
„Prvo, teren je takav, drugo bataljon je obezbeđivao – branio državnu granicu u dužini od 68 kilometara, i još 115 kilometara koliko je državna granica prema Albaniji, mogli ste očekivati taj napad“.
U vreme kada se dogodio napad, u karauli Košare bilo je 130 vojnika, a isto toliko i u susednoj – Morina, dok je broj pripadnika protivničkih snaga, po proceni koju je izneo Šljivančanin, bio oko 1000 ljudi.
„To su bile njihove jake snage, dakle, u prvom njihovom redu bili su pripadnici takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, u drugom su bile regularne snage Republike Albanije, tu je prvih dana bilo više stotina, možda čak i do hiljadu, prema našim procenama, negde oko 800 možda je tog prvog dana bilo“.
Međutim, prednost tadašnje Vojske Jugoslavije, kako Šljivančanin navodi, je bilo to što su obezbeđivali ključne tačke.
„Mi smo te ključne tačke branili i mi smo im u tom prvom naletu naneli gubitke i tu su oni stali, jednostavno nisu znali koje snage brane državnu granicu. Suština bitke na Košarama je da su pripadnici 53. graničnog bataljona, odnosno vojnici sa karaule Košare, levo vojnici sa karaule Morina, desno vojnici sa karaule General Pavle Ilić i Đeravica primili prvi udar, najteži udar, naneli agresoru gubitke, zaustavili ga na državnoj granici i dva dana držali državnu granicu, dok nisu stigle snage iz dubine.
Snagama iz dubine, kaže, nije bilo lako da dođu do državne granice, dok broj vojnika koji je u to vreme bio na karauli Košare opravda tvrdnjama da je u to vreme „agresija na Jugoslaviju izvođenja u najtežim mogućim okolnostima – mi smo imali unutrašnju pobunu i spoljnu agresiju“.
„Bataljonu je trebalo vremena da stigne, on se probijao, izvodio borbena dejstva, bio je neprestano pod dejstvom avijacije. I zaista treba napomenuti da je odmah reagovalo, sa isturenom komandom, mesto komande prištinskog korpusa, gde su nam uputili jednu četu vojne policije i artiljerisku podršku nam pružili“.
Na pitanje novinara šta bi se dogodilo da su neprijateljske snage probile borbene linije, kao i koji je bio njihov cilj Šljivančanin odgovara:
„Prvo za njih bi to bio veliki psihološki momenat, dalje, da međunarodnoj javnosti objave da oni imaju snage, da su krenuli u oslobođenje i da se taj koridor jednostavno širi“.
Šljivančanin objašnjava da su najteži dani za vojnike 53. graničnog bataljona bili upravo ti prvi dani, dok se nije stabilizovao front.
„Kada se stabilizovao front, takođe je bila teška borba, bila je rovovska borba. Niste mogli da menjate položaj, tada je avijacija besomučno tukla položaje graničara 125 brigade, njihovog drugog bataljona“.
O moralu vojnika bataljona koji su tada branili granicu, sudi činjenica da niko nije dezertirao, kaže Šljivančanin, dodajući:
„Osmog marta, neposredno pred bombardovanje, stiglo je u bataljon negde oko 250 vojnika iz niškog korpusa. Ja sam ih postavio na pistu i obratio im se, za to vreme sleteo je desno na pistu helikopter iz kojeg su iznosili ranjene i poginule, to je bio njihov prvi susret, niko od vojnika nije ništa pitao, ja sam se divio, to su vojnici koji su odrasli preko noći“.
Bitka na Košarama zvanično je započela 9. aprila, i nakon svakodnevnih ratnih dešavanja, završila se sa završetkom bombardovanja – 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije, na osnovu Kumanovskog sporazuma sa snagama KFOR-a – povukla sa Košara. Ovaj komandant svedočio je da je izgubio 16 vojnika, a ukupan broj poginulih u bici iznosio je 108 vojnika, procenjujući da je poginulo i više od 200 pripadnika OVK-a.
Ova bitka biće upamćena kao jedna od onih sa najviše žrtava pripadnika VJ-a, ali i po tome što je, uprkos malobrojnom ljudstvu, vojska uspela da odbrani ceo rejon, zbog čega se njeni pripadnici – i preminuli i preživeli – u srpskoj javnosti nazivaju herojima. Šljivančanin je i više puta ponovio da je ostao gotovo neprimećen podatak u javnosti da je u napadu na tadašnju SRJ učestvovala i Republika Albanija sa svojom vojskom koja je napadala iza prvih linija OVK, dok sa druge strane nije postojao isti odnos prema ratu među samim članicama NATO-a, poput Grčke i Mađarske.
Tači odlikovao pripadnike 138. brigade „Herojima Kosova“
Sa druge strane, kosovski Albanci bitku na Košarama sagledavaju iz potpuno drugačijeg ugla, a oripadnike OVK takođe nazivaju svojim herojima. Ova borba zauzima jedno od centralnih mesta u obeležavanjima događaja iz rata na Kosovu u Prištini. Komemoracije povodom početka bore za Košare obeležavaju se svake godine.
Kosovski predsednik, Hašim Tači, poručio je juče na komemoraciji povodom dvadesetogodišnjice bitke za Košare da je ta bitka otvorila novo poglavlje u borbi OVK za slobodu, oslobođenje i kosovsku nezavisnost.
„Danas obeležavamo 20 godina ove patriotske važne, istorijske, odlučujuće borbe za oslobođenje Kosova. Svi su bili ujedinjeni u redovima za slobodu, nezavisnost i oslobođenje. Svi smo bili ujedinjeni sa jednim ciljem, sa vizijom za konačno oslobođenje Kosova od više od jednog veka srpske vladavine“.
Tači je rekao i da ova i slične komemoracije sadrže „dostojanstvo i ponos, ali i bol i suze u očima svakog građana za one koji su dali živote za slobodu“. Dalje tvrdi da je na kosovu stradalo 13.500 civila „koje je ubila država Srbija“, a okupljene je pozvao da se „prisete oko 400 masakra širom Kosova i oko 20.000 žena koje je silovala srpska vojska i policija“.
Na osnovu člana 138 kosovskog Ustava, taći je juče pripadnike 138. brigade „Agim Ramadani“ odlikovao ordenom „Heroj Kosova“.
Na Kosovu stradalo 10.905 civila svih nacionalnosti
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo objavljenim u Kosovskoj knjizi pamćenja, između januara 1998. i decembra 2000. na Kosovu je ubijeno ili nestalo 13.517 ljudi. Od ovog broja, 10.415 žrtava su Albanci, 2.197 Srbi i 528 Romi, Bošnjaci i drugi nealbanci.
Najzad, civilne žrtve broje 8.661 Albanaca, 1.797 Srba i 447 Roma, Bošnjaka i drugih nealbanaca. Sve preostale žrtve registrovane su kao borci.
Izvor: KoSSev