Pixabay

Rajko Dvizac: Opanci se ne rukuju sa Salonskim Cipelama, da ne isprljaju ruke

Rajko Dvizac: Opanci se ne rukuju sa Salonskim Cipelama, da ne isprljaju ruke

Mali Opanak je bio srećan u svom okruženju. Svi su bili kao on.

Roditelji su mu bili neobrazovani ali radni i čestiti ljudi. Nisu marili ni za dan, ni za noć, ni za kišu a ni za vetar, samo da bi prehranili svoju porodicu.

Rajko Dvizac: Opanci se ne rukuju sa Salonskim Cipelama, da ne isprljaju ruke
Napisao Rajko Dvizac

U domu Malog Opanka uprkos zakrpama na odeći, musavim licima i žuljevitim rukama, uvek se orila pesma i smeh. Za malog Opanka to je bio ceo njegov svet.

A onda jednog dana se susreo sa – Saloniskom Cipelom. Tako nešto neverovatno lepo do tada nije video svojim radoznalim očima. Mirisala je nebičnim mirisom, caklila se na suncu. Blato i prašinu na sebi nije trpela.

Srce u grudima Malog Opanka je ubrzano počelo da mu kuca od silne želje koja se tog trena porađala u njegovoj glavi.

Pod utiskom neočekivanog susreta došao je kući. I po prvi put od svog rođenja počeo je da sve oko sebe gleda drugim očima – očima Salonske Cipele.

Rodna kuća mu je izgledala ružno, obična straćara. A tek braća, sestre pa i sami roditelji su mu odjednom postali strani, krivci za njegovo stanje. Po prvi put je odbio da jede svoj omiljeni kačamak.

Besno je odgurnuo tanjir od sebe po grubom drvenom stolu. Kačamak i mleko su se prosuli a on je bez ijedne reči izvinjenja otišao u svoj mali krevet. Te noći nije oka sklopio. Salonska Cipela je zarobila sve njegove misli. Te noći on je pljunuo na svoj rodni dom, na svoje ognjište i tako ugasio svetlost sreće, zvuk pesme.

– Ne, neću više da budem Mali Opanak. Učiniću sve, baš sve da i ja postanem Salonska Cipela – čvrsto je odlučio. – Ako treba i dušu ću prodati đavolu al ja ću svoj naum ostvariti.

Negde pred zoru, dok su još svi spavali, on je skupio malo svojih stvari, svezao ih u zavežljaj i tiho, bez pozdrava napustio rodni dom.

Staza kojom je napuštao selo vodila je pored kuće njegovog najboljeg prijatelja, još od rođenja. Nekad su se igrali trule kobile, pincike, žmurke, zajedno jurili staru, probušenu loptu, krali lubenice, jedno drugog naučili da plivaju i rone u obližnjem potoku… Sve je to za njega bila samo glupa prošlost. Ružna prošlost koju je na silu hteo da izbriše, da zaboravi.

A njegov najbolji drug?

– Ma, on će zauvek ostati Opanak. Danas je Mali a sutra će postati Veliki. Ne, nije to društvo za mene. Ja, ja hoću, ja moram da postanem Salonska Cipela.  A Salonska Cipela i Opanak nisu isto, ne mogu biti prijatelji, pa čak ni poznanici. Samo stranci, To su dva različita, suprostavljena sveta – zaključio je svojim novim mozgom, svojom novom pameću.

Kamion koji ga je dovezao do velike varoši. Umislio je da je kamiondžija već u njemu prepoznao promenu jer je sam stao da ga poveze. Ni na kraj pameti mu nije palo da je on to učinio iz sažaljenje kad je na pustom putu ugledao Mali Opanak!

U velikoj varoši Mali Opanak je sreo gomilu Salonskih Cipela. Na silu je hteo da se sa njima sprijatelji. Trpeo je i uvrede i podsmehe, samo da bude što bliže njima. Učio je njihov “zanat”, njihov “govor”, njihov način brze i lake zarade.

Odlazak u zatvor za njega je bila dopisna viša škola, kao što je za one knjiške moljce fakultet, tako je i šestomesečni zatvor bilo mesto gde je diplomirao.

Nakon izlaska iz zatvora, naučen novim veštinama, počinio je prve uspešne prevare lakovernih Opanaka.

Promenio je odelo, frizuru, način govora ubacivši gomilu nepoznatih stranih reči čije značenje nije razumeo ali su moćno zvučale u društvu.

Primetio je da su Salonske Cipele promenile način ophođenja prema njemu. Počeli su da ga uvažavaju, poštuju, smatraju ravnim sebi. A on je samo likovao u sebi.

– Ovo je samo početak. Postaću ja najveća, najsjajnija, najmoćnija Salonska Cipela u varoši – govorio je.

To sada više nije bila mašta, pusti san, već surova stvarnost. A surovost je vrlina a ne mana u tom alavom svetu. Salonske Cipele su tu da gaze a ne da paze kako će doći do svog cilja. Što bezobzirnije, što jače to te više poštuju i cene.

Mali Opanak je postao Velika Salonska Cipela kada je kupio svoj prvi BMW i najveću kuću u varoši. Sve mu je išlo od ruke, bolje reći – pravo u gramzive ruke. Pojavio se višepartijski sistem – sjajni vašar za mešetare kao što je postao on. Za par godina njegovo bogatstvo i moć su se udesetostručili. Imao je 4 automobila za 4 godišnja doba, nekoliko fabrika u kome su radili Opanci za mizerne plate.

Toliko su mu se ogadili da nije ni dolazio u svoje fabrike da ih ne bi susretao ili ne daj Bože se rukovao sa njima. Na uiici kada bi ih ugledao, gledao je kroz njih pokazujući im na taj način da oni za njega ne postoje.

Oženio se, sagradio lepu vilu sa bazenom. Leti otvorenom, zimi zatvorenom. Tu je često provodio sate i sate.

Da li je uživao? U početku – da. Sve dok jednog dana nije čuo razgovor dva Opanka:

– Šta mu vredi bazen kada u njemu se nikad neće okupati njegovi roditelji, braća i sestre, njegov najbolji drug iz detinjstva.
– Umreće u tom silnom bogatstvu sam.
– Da li znaš da za sve ove godine nikada nije otišao u rodno selo. posetio svoje bolesne roditelje. Razbolili su se od tuge u šta im se sin pretvorio.

Nekadašnji Mali Opanak a sada Velika Salonska Cipela se trže od onog što je čuo. U glavi mu se pojaviše crne misli, kao crne ptice kružile su neprestano nad njegovom glavom. Ujutro je nerado odlučio da poseti svoje selo, svoj rodni dom.

Pojavio se pred trošnom kućom. Za sve ove godine, ništa se na njoj nije promenilo. Vrata su bila otvorena… Kuća prazna.

– Gde su svi nestali? – upitao se.

Vratio se u selo, i ono je nekako delovalo pusto. Samo jedan dečak, jedan Mali Opanak je šutirao u zid staru, probušenu loptu. Kao on nekada…

Upitao ga je gde su nestali ljudi iz sela? Dečak je pogledao u njegove Salonske Cipele i bez reči prstom pokazao na seosko groblje.

Stigao je kasno, prekasno. Već su sahranili njegovog oca i majku.

Seljani su ga pogledali i bez reči počeli da se razilaze. Niko mu nije pružio ruku da mu izjavi saučešće. Opanci se ne rukuju sa Salonskim Cipelama. Da ne isprljaju ruke. Njihove a ne njegove.

Vratio se kući, u svoju vilu i seo pored bazena. Dok je pijuckao skupoceni viski odjednom tišinu prekinu neki čudan zvuk koji nije čuo od detinjstva.
U njegovom lepom bazenu su kreketale žabe krastače:

– O-pa-nak, o-pa-nak, o- pa -nak…

Pogledao je svoje sjajne Salonske Cipele. Razočarano je uzdahnuo:

– Prošao sam toliki put, stekao veliko bogatstvo a na kraju ipak sam ostao samo Mali Opanak.

Opanak ostaje Opanak makar i najsjajnije Salonske Cipele obuo.

Izuo je cipelu i gađao žabe da ih utiša, da ih rastera ali efeket je bio suprotan… Kreket žaba je bio sve jači, sve glasniji, sve bolniji. Istina kad se najzad pojavi, više se ućutkati ne može…

Zazvonio je mobilni, čuo se uspaničeni glas:

– Gazda, gazda šta da radimo. Ovi Opanci su potpuno poludeli. Blokirali su fabrike. Štrajkuju!!!

Ova neprijatna vest promeni raspoloženje Velike Salonske Cipele. Probudi u njemu bes. Taman je zinuo da izda stroga naređenja kada se ispred njega pojaviše tri policajca sa uperenim dugim cevima ka njemu i lisicama.

Žabe iz bazena su promenile pesmu:

– U-ha-pšen si, u-ha-pšen si, u-ha-pšen si…

Advertisements
Rajko Dvizac: Opanci se ne rukuju sa Salonskim Cipelama, da ne isprljaju ruke

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Advertisements