Rajko Dvizac: Postati nečija lepa uspomena je dragocenost ljudskog života

Odavno je ne viđam u medijima. Nema je ni na televiziji, nema je ni u novinama. A bila je tako erotski izazovna. Provokativna na neki svojm način, već kako to rade umetnici. Da, bila je umetnica.

Verujem da je u tom svetu i danas ostala ali daleko od očiju javnosti. Da li je sama pobegla ili je postala nepoželjna – nepodobna – prestara… – ko zna?

Bila je lepa žena, bez silikona, bez pomoći hirurga estetike. Bog je bio njen esteta, vajar njenog tela. Pričala je 200 na sat koristeći istovremeno i svoje lepe, negovane ruke i napućene usne sa diskretnim karminom.

Načitana, pametna, druželjubiva, radoznala kao devojčica. Smejala se glasno, od srca. Oblačila se na dva načina. Ili kao dama koja je upravo došla sa modne revije u Milanu ili kao slikarka iz nekog pariskog ateljea. Uvek sa puno ukusa. Uvek ekstremno svoja. Žena koja je koračala bar 10-20 koraka ispred vremena u kome je živela i ispred ljudi koji su činili njeno realno okruženje.

Ponekad mi se činilo da je zarobljena u Beogradu, da ga je davno prevazišla a ipak je ostala u njemu… Do kraja..

Ljubav je to prema rodnom gradu, nevidljivi lanci koji su je vezali za ceo život. A mogla je da ode u Pariz, Rim, Njujork… Da postane svetska zvezda.

Nije otišla. Bacila je sidro negde između Save i Dunava, negde između teatra Bojana Stupice i Kluba književnika. Zažmurila je da ne bi videla gde je pao, da ne bi znala gde se nalazi jer bojala se noći kada bi joj bilo teško, kada bi joj samoća pritiskala grudi a tuga ušunjala u prazan krevet – da će provrištati od očaja, spakovati kofere, izvaditi sidro i zauvek napustiti svoj rodni grad, svoj voljeni Beograd.

Uprkos svemu, ona je odlučila da ostane, da se bori za svoje oblak iznad Terazija, Slavije, Kalemegdana, Ade Ciganlije, Košutnjaka, Skadarlije…

Došli ljudi sa prljavim cipelama na beogradski asfalt i oterali je, uklonili je ili se ona sama povukla u neku zavetrinu, u tišinu – ne znam.

Smetao im je simbol jednog lepšeg Beograda, gospodskog, svetskog, otmenog, kulturnog… Znam samo da je više nema…

Družili smo se samo jedno proleće i jedno leto. Čovek koga je obožavala napustio ju je i pobegao u Pariz. Ostala je sama… Nedorečena, uplašena a tako lepa i poželjna.

Prvi put me je videla u liftu jedne poslovne zgrade. Gledala me je kradom i sa nekom probuđenom nadom. Upoznala nas je naša zajednička prijateljica… Družili smo se… A onda su nam se putevi razišli…

Samo jednom smo se čuli telefonom. Bila je ljuta na mene. Nisam tada shvatao zašto.

A razlog je bio vrlo jednostavan, ljudski – saznala je da sam voljen i da volim a ona je i dalje bila sama.

Nudili su joj flert na svakom mestu gde bi se pojavila. Ruže, parfeme, provod, strast a nigde ni mrvu ljubavi. Baš ono što joj je najviše trebalo da zaleči srce puno ožiljaka.

Meni je ostala uspomena na to proleće, na naše zajedničko leto.

A njoj?

Neke moje pesme, koje je – kažu – čitala u dugim noćima dok je Beograd spavao ili ludovao po klubovima i kafanama.

Postati nečija lepa uspomena je dragocenost ljudskog života.