Više nije pitanje da li izdati, ili ne, nego ko treba da izda

Da počnem realistično: kolaboracionizam je legitiman, dok uspeva. Kad ne uspe, okončava se metkom u glavu.

Više nije pitanje da li izdati, ili ne, nego ko treba da izda

Posle trideset godina ispiranja mozga, u Srbiji je antikomunizam postao aksiomatičan, a kolaboracionizam više nego prihatljiv. To je posledica najozbiljnije propagande koja je ovde ikada vođena i prema kojoj čak i propaganda u korist EU, ili ljudskih prava, izgleda veoma naivno.

Piše: Milan Milenković

Trideset godina srBski intelektualci na davilici UDBE, novinari i mediji, a za njima kolone „javnih radnika“, „publicista“ i ostalih ljudi bez zanimanja, kao i prilična masa korisnih idiota, ponavljaju idiotske i groteskno prenaduvane antikomunističke priče i, istovremeno, pevaju ode Draži, Nediću i Ljotiću. Najveći deo Srba, u osnovi, nije toliko glup i lud da u sve ove priče poveruje, ali nije spreman da se izloži šikaniranju neopatriota i pseudopravoslavaca. Osim toga, običan čovek svoje rezone podređuje mišljenju intelektualaca i profesorčića sa učiteljskom pameću, koje im mediji nameću kao autoritete. Crv sumnje u tugaljivu i otužno sladunjavu antikomunističku skasku postoji, no skoro niko ne sme da joj se suprotstavi, jer je ona vodeća misao propadajućeg društva koje, slaveći kolaboraciju, sebi kopa grob, a pljujući po davno umrlom komunizmu – taj grob zatrpava.

Danas naletim na neku grupu idiota koja hvali episkopa Irineja Ćirića i, onako, patritoski, laže da sve puca. Vele: izboli su ga SKOJ-evci (ko bi drugi; jer su sve SKOJ-evci ubili: vojvodu Bojovića, Dragutina Gavrilovića, episkopa Ćirića, a možda i Zorana Đinđića) noževima. Istina je, naravno, drugačija: plemeniti episkop je sarađivao sa Mađarima tokom okupacije, pa čak bio i poslanik u Saboru Mađarske. Proveo je sedamnaest meseci u kućnom pritvoru, 1945-1946. i bio pretučen. Umro je 1955. godine, sedam godina posle premlaćivanja.

Ovde se, suštinski, otvorila debata – ne da li je sudbina episkopa Ćirića žalosna, ili ne, nego treba li, uopšte, kolaboracioniste šamarati, ili ne. Zaključak: kolaboracija osvežava.

Naravno, episkop Ćirić je, kao i Nedić, žrtvovao svoju čast za spas mile i napaćene otadžbine, kao i da bi, je li, spasao narod. Narod koji je, spasavan od tolikih narodnih majki, izgubio, samo u Srbiji i današnjoj Vojvodini, oko pola miliona pripadnika. Krunski argument je ne u istoriji, niti u logici, već u glagoslkom obliku, kondicionalu: da srBske majke nisu spasavale narod, bilo bi mnogo više žrtava. Kad bi baba imala onu stvar, danas bi uživala mnogo veća ljudska prava.

Skok u 1941. godinu: kolaboracija počinje odmah, a u punom zamahu u jesen. Nemcima ide da ne može biti bolje: Moskva je u dometu durbina, Lenjingrad je opkoljen, a u Evropi mali problem čini samo Rene iz pokreta otpora, zajedno sa Mišel i Leklerom. Veoma je teško poverovati da Nedić, Ljotić i Nikolaj V. Superstar vide slom Trećeg Rajha, ali se nevoljno odlučuju da žrvuju ličnu čast za spas naroda. Teza o žrtvovanju časti ne može da prođe elementarni logički ispit: ona je aposteriorna, a apriorna bi bila samo da je ovaj šampionski trio znao da će Nemci propasti, što bi, opet, bilo u opreci sa simpatijama koje je trojac gajio prema Rajhu još od pre rata. Možda su, ja to ne znam, još 1935. znali da njihov tim gubi, ali su ipak navijali. No, navijanje je njihova privatna odluka, a ne spasavanje naroda i države.

Dakle, kolaboracionizam je, kao i ovaj danas, uvek sračunat na pobedu, a ne na poraz.

Zar neko danas misli da Vučić žrtvuje čast, znajući da ga čeka gorka sudbina kolaboracionista? Izražavam sumnju, Mislim da je on uveren da će mu se današnja delatnost isplatiti i pozlatiti. Isto su mislili i oni pre njega. Tek naknadno, kad su usrali motku, kad je njihova strana počela da gubi rat, oni su sebe osetili kao nekoga ko je svoju gigantsku čast prineo na žrtvu česti i plemenu. Sa tako žrtvovanom časti, oni su svi zbrisali iz zemlje, da bi opet žrtvovali čast, ali je Ljotić poginuo, a Nedić vraćen komunistima iz Kicbila, gde je pokušao da nađe melem za ranjenu čast. Nikolaju se posrećilo: nastavio je da žrtvuje čast iz Amerike. Mali podsetnik: patrijarh Gavrilo, koji je skupa sa Nikolajem izbegao do Engleske, ipak se, kao arhipastir, vratio u Srbiju i – gotovo je nemoguće poverovati – nisu ga ubili SKOJ-evci! Umro je 1950. godine.

Izbegavam da bilo koga pozivam na bilo šta; računam da je pozivara, i bez mene, dosta. Svak poziva srpski narod da se založi za neki njegov cilj, u rasponu od borbe protiv okupacije, do ekologije. Danas činim izuzetak: pozivam vas da se ne plašite agresivnih apologeta kolaboracionizma i antikomunista. Slobodno recite da vam se sve to gadi. Psovaće vam majku na društvenim mrežama, hraniće vas govnima, vikaće vam da ste komunjare, ali ne brinite, na vrata vam neće doći, nije to taj soj.

Da budem i do kraja otvoren: kolaboracionizam je nekad nužan i nekad nacija i pomoću njega pretraje i preživi. I to se dešava, ali je ona kao devojačka trudnoća: sakriva se i ne hvali se njome. To je kao porodična sramota i sa čašću veze nema. Da su, nekim čudom, ali se to čudo nije moglo desiti, Nikolaj, Mita i Milanče dočekali komuniste u Beogradu, to bi se i moglo nazvati časnim. Čak i jedan moj prijatelj, Hrvat, koji ima simpatije za Francetića, prezire Pavelića zato što je pobegao i Tompsona zato što nikad nije održao ni jedan humanitarni kocert. To ima veze sa čašću, ali smo mi, kao narod, izgleda izgubili čip za prepoznavanje časti, pa su nam časni i Nedić, i Sinđelić, i Ljotić, i Dragutin Gavrilović, i episkop Sava Trlajić, koga su ustaše ubile 1941. zato što nije ostavio pastvu, ali i Nikolaj, koji je svoj život, kao svaki „častan čovek“, pretpostavio pastvi.


Danas jedna trećina Srba ima razumevanje za Vučićev kolaborcionizam, a ostali Sorabi ili su digli ruke od politike, ili navijaju za rezervne kolaboracioniste, koji su se sakrili iza Žute patke. Više nije pitanje da li izdati, ili ne, nego ko treba da izda. To je moralni sunovrat srpskog naroda i to ne zato što se izdati mora, nego zato što se izdaja mora opravdati.

Dakle: kolaboracija i izdaja su jednoznačne; pojmovi su podeljeni samo zato što je reč „izdaja“ mnogo teže odbranjiva i jasnija nego reč „kolaboracija“. Srbi vole igre pojmovima. Precizno razdvajaju Rašku oblast od Sandžaka do pete decimale, ali izdaja im ne smeta, ako se zove skromno: kolaboracija. Kod nas važi pravilo: meri mikrometrom, proveravaj santimetrom, seci sekirom.

Postoji, bar ja to tako vidim, kolaboracija koja je privemena, koja je, u nekom teškom istorijskom trenutku neminovna i koja traje neko vreme i postoji kolaboracija koja ima svoju filosofiju, koja glasi ovako:

„Mi smo mali i slabi, šta mi stalno nešto kenjamo i pravimo se važni? Vidi ove divne naše bele okupatore, hajde da im oližemo guzicu, da narod živi lepo.“

Ono prvo je razumljivo, ovo drugo je srž politike postpetooktobarske Srbije. Prema tome, svako ko je pristalica načelne kolaboracije, ili, hajde da kežem, preventivne izdaje, treba da izađe i glasno kaže da podržava Aleksandra Vučića, koji je nova srBska majka, jer žrtvuje svoju čast, da nas zli okupator ne bi bombardovao, ili na drugi način kinjio.

Drugi svetski rat je, u Srbiji, trajao tri godine, a od 5. oktobra je prošlo 18 godina. Saradnja sa okupatorom je dobila eternalni karakter, sa čitavom pripadajućom apologijom. Korisni idioti, koji opravdavaju Nedića, znali to ili ne znali, prave alibi i Vučiću. Ne može se kriviti Vučić, a pravdati Nedić. Može, ali je to toliko mučno i nategnuto, da je teško i slušati, i čitati.

Antikomunizam, kad je od službe „podignut“ koncem osamdesetih i kada je njime odlično upravljano devedesetih, zapravo je i pripremao Srbe za ovo vreme. Zanimljivo je da je i antikomunizam dobio eternalni karakter: komunista nema nigde, poslednji prvoborci imaju preko 90 godina, ni ne sećaju se da li su bili komunisti, sistem je krahirao pre trideset godina, Tito je mrtav toliko dugo da se već na smrt i navikao, a ovde pena bije na ustima, raspravlja se o zločinima komunista. Da bi se udahnuo svež vetar patetičnom antikomunizmu, lansirana je teza da danas vladaju deca komunista, što nema veze s mozgom, ali kad je to nama smetalo? Srbija je, u smislu vlasti, podeljena između kolonijalnih gospodara i raznih vidova policije (Srbijo, pandurska si bila, pandurska ćeš ostati – Đura Jakšić). Političari su dekor, jer bi glupo bilo da u Skupštini sede samo oni koji govore engleski i uniformisana lica; ko bi onda verovao u demokratiju, evropski put i ta sranja?

Problem koji se neće rešiti je sledeći: kada je podignut antikomunizam, većina današnjih komunomrzaca, pa docnije i nedićevaca, je imala između 20 i 30 godina. Danas su to ljudi od 50-60 godina, koji nemaju gde nazad. Trideset godina lupaju gluposti i sad je zaista teško, u starosti, priznati da si ceo život glupovao. Ovo mlađih, koji se nisu ni rodili kad je glupetanje počelo, samo su imitati, sa manje mozga, ali sa više pljuvačke, jer to, prosto, ide zajedno.

Za izdaju, da kolaboraciju nazovemo pravim imenom, mogu se naći razlozi, ali ne i muškost. Ona počiva na jadnim pretpostavkama, koje bi izgledale, otprilike, ovako: „Idem s kevom neki dan po Dorćolu, kad neka dva majmuna krenu da joj skidaju ogrlicu s vrata. Keva se uskopistila, otima se, udari jednog, onda oni kretoše da je šamaraju, pokidaše ogrlicu i odoše. Ja stojim, gledam i mislim se: da sam im na vreme pomogao da skinemo svi zajedno kevi ogrlicu, nikada je ne bi šamarali. Sad mi se i keva smučila, jer se ponaša kao komunista, treba svi da postradamo zbog nje. I mene bi odrali da se nisam pretvarao da sam slučajni prolaznik.“

Onda se takva banalna priča podigne na nivo političke misli, a to srBska najamna inteligencije ume kao ni jedna na svetu i eto nama filosofije, a nacionalnom intelektualcu novog stana, ili cepanja onog dosijea u kome je nešto petljao s devojčicom od 15 godina.

Pojava ravnobiblijskih knjiga, poput „Noža“, „Sudije“, ili „Knjige o Milutinu“ je autorima, već od ranije dobro nagrađenim komunistima, donela još i slavu, a s njom i dobre honorare, ali ne u nebeskoj, nego u ovoj, zemaljskoj Srbiji. Onda je krenulo dizanje raspoloženja za rat i protoratnici, stožeri paravojnih formacija su – sasvim slučajno, valjda – bili kriminalci koje je stvorila UDBA. Projekat je radio kao sat. Tako smo došli do situacije, a kako smo pametni drugačije nije moglo ni da se desi, da radnici, kojima otimaju fabrike i koje izbacuju na ulicu, kukaju na komuniste koji su im te fabrike podigli, a kliču onima koji ih pljačkaju. Naše razumevanje, kao naroda, došlo je do donje mrtve tačke. Mi domovinu volimo još samo ideološki, pod izvesnim pretpostavkama. Ako Srbija nije desničarska, na primer, ili čak nije organizovala nekom izložbu, odštampala knjigu, ili dala pare za film – više nije otadžbina. To su užasni rezoni, rezoni četvrtog staleža, koji reži pred vratima naše budućnosti.

Kolaboracionizam je daleko veći fenomen, nego što ga mi opserviramo imajući u vidu Nedića. Veliki broj Srba je danas nalik Sekuli Drljeviću koji je, kad nije dobio ministarsko mesto, postao Hrvat i ustaša. Time izdaja prerasta u samoizdaju, gde se pojedinac okreće ličnoj koristi i još to proglašava za filosofiju življenja.

Iz perspektive Vikinga mi smo, iako pripadamo beloj rasi, ili sitna živina, ili zaprežna stoka i – to je ono najlepše – mi ne samo da stajemo na njihovo stanovište, nego i uživamo u tom položaju. To je tačka u kojoj samoizdaja prerasta u društvenu patologiju i bukvalno razara naciju i to pod plaštom odbrane nacije.

Nacija može da ima, unutar sebe, različite konfesije, različite jezike, čak i različitu genetiku, ali mora da ima, da bi bila nacija, nacionalnu ideju. Ako je nacionalna ideja služenje strancima, onda je to ideologija roba, a ne slobodnog čoveka. Ideja da će se služenjem stranom gospodaru narod spasti je naivna, jer se smeće s uma da dugo služenje stvara naviku. Čitavi narodi,poput Čeha i Bugara, više i nemaju jasan pojam slobode, jer su predugo u srcu politike imali slugeranjske ideologije. Rob može, načelno, i da pobegne od gospodara, ali rob u duhu ne može, on i kad je udaljen od gospodara, ne ume da bude slobodan.

P.S. U naslovu se nije potkrala greška (prim.ur.).

Na naslovnoj fotografiji je Milan Nedić prilikom susreta sa Hitlerom u Berlinu, 18. septembra 1943. g.

Izvor: Radio 2M

Pratite nas na Fejsbuku!


This will close in 30 seconds