Od “jugoikone” do mučne izolacije: “Uspon i pad ‘prve drugarice’ Jugoslavije”

Od “jugoikone” do mučne izolacije: “Uspon i pad ‘prve drugarice’ Jugoslavije”

Jovanka Broz, supruga doživotnog predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita, prošla je tokom života put od živog simbola jedne zemlje i velike popularnosti do mučne izolacije i života u ruiniranoj kući, bez struje, grejanja, ličnih dokumenata…

Knjiga “Uspon i pad ‘prve drugarice’ Jugoslavije” Ivane Pantelić („Službeni glasnik“) osvetljava sudbinu Jovanke Broz iz ugla odnosa javnosti prema njoj, od njene udaje za Broza pa sve do smrti. Knjiga je, zapravo, doktorska disertacija Ivane Pantelić (“Jovanka Broz i srpska javnost od 1952. do 2013. godine”), koju je odbranila 2016. godine.

U priči o Jovanki Broz jedan od ključnih momenata je trenutak njenog razdvajanja od Broza, neku godinu pred njegovu smrt. Da li su oni koji su to uradili učinili to iz zabrinutosti za bezbednost Tita kome je navodno pretila Jovankina ljubomora, ili iz političkih razloga?

– Zavisi sa kog aspekta posmatramo Jovanku Broz, njeno mesto i ulogu u društvu. Ukoliko je smeštamo isključivo u narativ o Brozu, onda bi ta druga polovina sedamdesetih godina 20. veka bila veoma bitna i svakako jeste jedan od prelomnih momenata u njenom životu. Međutim, ukoliko posmatramo život Jovanke Broz odvojeno od tog u javnosti, neizostavnog, simbiotičkog vezivanja uz supruga, onda zapravo moramo uočiti još neke periode njenog života u kojima je ona zaista pokazala veliku životnu snagu, istrajnost, upornost, izdržljivost, neustrašivost…

Jedan od tih perioda svakako jeste učešće u narodnooslobodilačkoj borbi, tj. njeni partizanski dani. Kao veoma mlada žena, priključila se partizanskom pokretu i tokom rata obavljala posao bolničarke, koji iako nedovoljno cenjen, u odnosu na borce i borkinje na frontu, ipak je uvek bio duboko stresan i emotivno potresan poziv, i u svakom ratu je tako! Drugi, po mom mišljenju najznačajniji period u životu Jovanke Broz jeste ta dekada osamdesetih godina 20. veka, vreme neposredno nakon Brozove smrti. Jovanka Broz je tada pokazala ogromnu snagu i hrabrost pošto je, iako preplašena, ponižena, ucenjena (prema njenim rečima) od strane državnog političkog i vojnog vrha, ipak odlučila da pokrene sudski proces oko pitanja Brozovog nasleđa. Takav potez se od nje, u tom trenutku, nikako nije očekivao. Jugoslovenski politički i vojni vrh, pa ni društvo uopšte, svakako nije očekivao da će ona nakon izbacivanja iz kuće, svih tih duboko potresnih i mučnih scena koje su se dogodile neposredno nakon Brozove smrti, imati snage, a prvenstveno da će se usuditi da preuzme svoj život u svoje ruke i tako simbolično krene u borbu za svoja prava. Ovakav njen stav i odluka doveli su do toga da Jovanka Broz ponovo postane aktivan subjekt u javnosti pa i sopstvenom životu i da prekine taj dug period života u kom je u javnosti bila prepoznavana isključivo kao nema Brozova pratnja. Iz feminističke perspektive, kako ja želim da sagledavam i čitam Jovanku Broz, ovo je ključan period u njenom životu! On jeste svakako posledica svega onoga što se dešavalo u drugoj polovini sedamdesetih godina, ali ja bih zaista želela da Jovanku Broz sagledavamo i razumevamo u široj perspektivi nego što je do sada bio slučaj, tj. isključivo kroz Brozovu perspektivu.

Da li mislite da je Jovanka imala određenih političkih ambicija i da je to smetalo nekim Dolancima, Ljubičićima…

– Zaista ne smatram da je ona imala tako velike političke ambicije, niti visoke ciljeve sedamdesetih godina. Jovanka Broz je u to vreme bila duboko svesna da se njenom suprugu bliži biološki kraj i svakako je bila uplašena za sopstvenu egzistenciju, kao što smo iz narednog perioda njenog života mogli da se uverimo da je bila sasvim u pravu kada je tako razmišljala. Za svoje političke pozicije bili su zabrinuti i svi akteri u državnom vrhu naravno, pa se tu stvorila neka čudna tenzija i netrpeljivost među njima i prema Jovanki Broz. Taj period njenog života, na kom vi insistirate, veoma je problematičan za naučnu analizu, pošto ne postoji relevantna arhivska građa, a svakako i da postoji, to su veoma intenzivne godine, pune različitih intriga, spletkarenja, banalnih tračeva, tako da se ovaj period života bračnog para Brozovih, pa i same Jovanke naravno, zaista graniči s tabloidizacijom. Ono što vam mogu reći jeste zapravo da listajući arhivsku građu, koja se nalazi pohranjena u Arhivu Jugoslavije, možemo, naime, više zaključiti o stanju u državnom i političkom vrhu nego o samoj Jovanki Broz. Naime, 1974. godine oformljena je komisija koja je imala za zadatak da prati i proverava koliko je Jovanka Broz, tj. njeno ponašanje bezbedno, odnosno kritično po bezbednost države i samog Broza. U Arhivu Jugoslavije čuvaju se transkripti sa sastanaka članova te komisije, sadržaji su uglavnom svedeni na puko ogovaranje, tračarenje i banalizaciju supružničkih odnosa. Što svakako govori mnogo više o poražavajućem stanju u kom se nalazio politički i vojni vrh nego o samoj Jovanki Broz. Ovaj period i odnos političara, pa kasnije i svih memoarista koji su objavili sećanja na Josipa Broza, prema Jovanki Broz zapravo oslikavaju jedno duboko patrijarhalno, mizogino društvo. Jovanki Broz se učitavalo mnogo toga isključivo i apsolutno negativnog. Postaviću sada ja pitanje vašim čitaocima: Ukoliko su svi ti ljudi Broza doživljavali kao veoma hrabrog, pametnog, besprekornog političara, vojskovođu, državnika… a svakako su takvu sliku o njemu stvarali, kako je onda moguće da na odluke tako sposobnog čoveka može toliko uticati bilo ko, a sasvim „slučajno“ to je žena pa još i njegova supruga?! Takva teza mi je neodrživa i veoma pretenciozna. Zbog svega navedenog zaista smatram da Jovanka Broz nije imala ozbiljne političke ambicije i pretenzije, ali je klima u svetu takođe možda doprinela tom strahu političara i doživljavanju Jovanke kao državnog neprijatelja. Zapravo, tada je u Kini sličnu sudbinu doživela i Džijang Čing, poslednja supruga Mao Cedunga. Treba naglasiti da ono što je politički vrh SFRJ pripisivao Jovanki Broz, u sada drugačijim okolnostima, devedesetih godina 20. veka ostvarila je Mirjana Marković.

Oni koji su se zalagali za Jovankinu izolaciju kao najčešći argument su pominjali njenu ljubomoru zbog mladih maserki Josipa Broza. Nije li nelogično da Jovanka postane ljubomorna na supruga tek posle njegove 80. godine?

– Upravo ovo vaše pitanje potvrđuje jednu od mojih teza, iznesenih u prethodnom odgovoru. Ovako postavljen narativ i kontekstualizacija tih sedamdesetih godina život Jovanke i Josipa Broza zaista svode na banalnu, tabloidnu formu. Ne sporim da li je pitanje legitimno, svakako ne sporim da su te devojke bile prisutne u Brozovom okruženju u tom poslednjem periodu njegovog života, ali zaista smatram da život Jovanke Broz ne treba svoditi na ovako bizarne sadržaje. Ono što vam mogu reći na osnovu analiza intervjua koje je ona davala i koji su objavljeni pred kraj njenog života, jeste da je ona bila zaista preplašena zbog Brozovog zdravstvenog stanja i da je svakako bilo trzavica između nje i medicinskog osoblja, lekara koji su bili zaduženi za brigu o predsedniku, pa verovatno i tih devojaka. Svaki emotivan odnos ima neke dinamike, (ne)pravilnosti… pa je tako i odnos supružnika Broz svakako imao uspone i padove. A otvaranje tog pitanja „maserki“ u javnosti, ponovo nam više i porazno govori o stanju u društvima u kojima živimo nego o samim akterima te priče.

Da li je Jovankin gotovo ponižavajući status u, recimo, Miloševićevo vreme posledica činjenice da je ona možda i tada bila politički “opasna” po režim? Ili, prosto, inertnosti i nemarnosti države?

– Smatram da će pre biti ova vaša druga teza, tj. inertnost države. Ne mislim da je, u tim toliko turbulentnim vremenima, iko više i razmišljao o Jovanki Broz. Nikakve opasnosti po državu od nje nije bilo i to je bilo sasvim jasno ukoliko je ikoga i interesovala ta činjenica. Ono što je, međutim, interesantno a vezano je upravo za period devedesetih godina i Jovanku Broz jeste njeno ideološko repozicioniranje, ako to tako mogu definisati. Zapravo, Jovanka od „jugoikone“, „jugoosmeha“, kako su je nazivali novinari u periodu SFRJ i kako se ona sama svakako određivala, kao Jugoslovenka, sada se vraća svojim srpskim, kosovskim korenima i pronalazi neke, čudne, genealoške veze čak sa srednjovekovnom dinastijom Nemanjić. I tu još jednom kroz ličnost Jovane Broz možemo sagledati stanje u društvu uopšte. S raspadom Jugoslavije, početkom bujanja nacionalizama u državama naslednicama, nestala je i prva drugarica Jugoslavije i po sopstvenom izboru pretvorila se u Srpkinju, Ličanku, Kosovku…

Zašto je Jovanka i tri decenije nakon Titove smrti uživala simpatije većine ljudi? Koliko je to njena a koliko Titova zasluga?

– To je veoma interesantno pitanje za analizu. Jovanka jeste delila, donekle, Brozovu sudbinu, kada je stav javnosti u pitanju. Ona je sve do negde druge dekade 21. veka isključivo posmatrana i vrednovana u odnosu na Broza. I veoma jasno se uočava ta dihotomija u percepciji Jovanke Broz. Građani koji su se sa setom sećali socijalističke Jugoslavije za njih je Jovanka bila simbol nekog boljeg, prošlog, nepovratnog života, nekakvog retro eskapizma! Dok su se rojalisti, očekivano, s pregršt kritika i negativnosti odnosili prema njoj. Bilo je inicijativa u javnosti da se izjednači društveni položaj porodice Draže Mihailovića i Jovanke Broz. Takođe su njen položaj neretko poredili s položajem porodice Karađorđević, koja je u tom trenutku svakako vodila mnogo humaniji i dostojanstveniji život nego Jovanka Broz, ali tom delu javnosti ta činjenica nekako je promakla iz vidokruga.

Vi u knjizi ne iznosite svoj stav o Jovanki već povezujete i tumačite razne tekstove, izjave, svedočenja. Ali se ne izjašnjavate i ne dajete čitaocu ni naznaku kakav je vaš stav. To je dobro za knjigu jer čitalac sam odlučuje o tome. Šta mislite o toj ženi pošto ste pročitali toliko toga o njoj?

– Moja knjiga je monografska, naučna publikacija i kao takva odgovara svim heruističkim i metodološkim normama naučnog rada. Ja kao istraživačica, moram zauzeti, u najvećoj meri, koliko je to u humanističkim naukama moguće, neutralan stav kako bih bila u poziciji da što vernije interpretiram i rekonstruišem određene procese, a u ovom konkretnom slučaju odnos javnosti prema Jovanki Broz, kao i da kontekstualizujem njeno mesto i ulogu u svim državama i društvima u kojima je ona živela od udaje za Broza, 1952. pa do smrti 2013. godine. Ova knjiga jeste i pokušaj odgovora struke na razne publikacije koje su štampane o Jovanki Broz, a koje svoje uporište imaju upravo u tom senzacionalističkom, tabloidnom diskursu. Smatram da se naš posao naučnih radnika, istraživača zapravo sastoji upravo delom i u tome da popularišemo nauku i činimo je dostupnijom široj čitalačkoj publici, ali uvek moramo ostati verni zadacima struke i ne uskakati u forme koje vladaju današnjim društvom a koje su duboko banalne, blasfemične i potresno dehumanizovane. Otuda i odsustvo mog stava o heroini moje knjige. Jovanku Broz smatram veoma tragičnom ljudskom figurom. Ženom koja je iskreno volela i bila ljudski verna i predana ličnosti, delu i kultu svoga supruga, podredivši sebe i svoj život isključivo njemu. S druge strane, ona je bila inteligentna, vredna, veoma uporna, hrabra, ponekad neustrašiva, nadasve dostojanstvena žena i takva je ostala do samog kraja. Dozvolite mi da ovaj razgovor završim upravo citirajući Jovanku Broz: „Nije lako preživeti život“ bila je jedna od njenih životno iskustvenih teza i svakako je bila u pravu, a ona je život, iako težak i komplikovan, živela dostojanstveno i gordo.

Pet godina od smrti

Juče se navršilo pet godina od smrti Jovanke Broz, a njeni poštovaoci nisu je zaboravili. Juče je u Kući cveća bilo dosta ljudi koji su polagali cveće na Jovankin grob. Čuo se i makedonski i slovenački jezik, bilo je ljudi iz svih republika bivše Jugoslavije. Bila je i Nada Budisavljević, Jovankina sestra. Druga Jovankina sestra Zora nije došla zbog zdravstvenih problema. Ljubaznošću našeg saradnika Žarka Jokanovića dobili smo ovu fotografiju.

O autorki

Dr Ivana Pantelić, naučna saradnica na Institutu za savremenu istoriju u Beogradu, rođena je 1977. godine. Diplomirala je istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2003. godine. Doktorsku disertaciju o Jovanki Broz odbranila je 2016. godine. Bavi se proučavanjem istorije roda, a posebno procesima emancipacije žena tokom 20. veka. Naučne radove na temu emancipacije žena objavljuje u relevantnim domaćim i inostranim časopisima.

Izvor: Blic